Baner 1 

Viminet
    • VIMINET JE MOJ SVET
    • VI i MI SVAKOG UTORKA ZAJEDNO
    • VIMINET JE MOJ SVET
    • VI i MI SVAKOG UTORKA ZAJEDNO

Baner 2

Strana 16

pozivnica

Држава и мајка и маћеха

Кад даје паре савезима и клубовима онда је то као да доји своју децу, а кад хоће да зна шта она раде онда је малтене вештица
Београд је недавно дао паре да кошаркаши оду на Светско првенство у Турској. То није први случај да власт, од општинске до државне, вади у спорту кестење из ватре.
На помоћ одозго сви рачунају. И, ако поверујемо већини председника клубова и савеза, само им фали новац, па да покажу како знају да раде свој посао.
Кад из државног буџета, свеједно на ком нивоу вертикале власти, добијају паре, онда је то толико природно малтене као кад мајка доји децу. Међутим, ако се она заинтересује на шта се троше та финансијска средства, онда је то мешање државе, политике, итд у спорт и она је гора од зле маћехе, малтене вештица.
И, дабоме, следи позивање на међународне спортске федерације, које су врло осетљиве на то и без гриже савести кажњавају недужне националне савезе или клубове. То је, мање-више, тако, али да ли је и оправдано?
На пример, Фудбалском савезу Србије је био потребан плац да би, уз финансијска средства међународних фудбалских федерација (посебно је питање откуд њима толике паре), саградио своју кућу. И као услов без кога се не може ни корак даље стално је навођено да држава треба да да земљу.
Е, сад, зашто савез не би купио плац? И зашто међународне фудбалске федерације аминују кад то поклони држава? Зар то није мешање државе у спорт?
И држава ће бити мајка, ако да плац и пружи осталу помоћ, кад треба и финансијску, дели награде, разуме се новчане, и шаком и капом не само за освојене медаље, него и за свакодневни рад.
А, рецимо, где иду паре од продаје фудбалера је било и јесте посао за детективе. Наша јавност не зна колико добијају наши професионални спортисти у нашим клубовима. Репрезентативци нам стално понављају како играју за Србију и народ, а кад прође такмичење мало-мало па чујемо жалбе како још нису добили оно што им је обећано.
Да не говоримо о бољци која прети да буде рак-рана не само нашег спорта, него и друштва – о хулиганима. Кад год се они покажу у правом светлу онда их се и савези и клубови брже-боље одричу, то, наводно, нису њихови прави навијачи. Међутим, чим треба на делу да се потврде те речи, да се држави помогне да им стане на пут, онда се налази неко – али...
Ево, толико је времена прошло, а још се није десило да се приватном иницијативом оснује клуб, сагради спортски објекат, финансира репрезентација... А приликом избора за спортске руководиоце то су неизоставне тачке програма.
Није познато ни да су се богати спортисти удружили, па да део онога што су зарадили ако баш неће да врате, а оно макар да уложе у наш спорт. Да буду лица која ће да маме друге, такозвани промотори, то прихватају врло радо, али да оставе неку задужбину – рецимо да направе камп за припреме врхунских спортиста, својих наследника у репрезентацији – тако нечега се још нико од шампиона није сетио.
На том пољу није повучена ниједна бразда. А оно је непрегледно, посла има за све. Уместо тога наши врхунски спортисти нерадо одлазе и у – тренере. Али, тај посао је несигуран, онај ко је стекао славу нема рашта поново да се доказује, а паре могу да се зараде улагањима у друге, поузданије послове.
И држава има шта да промени, али се не одлучује на то. Уместо да натера своју децу да се осамостаљују, да доноси законе и прописе који ће бити животворни, она попут старамајке даје парице за џепарац или точи воду у ведро да се гаси пожар.
Онда не чуди што никако да дође тренутак када ће однос између државе и спорта бити решен, то јест постављен на здраве темеље. Из буџета се даје свим спортовима, а никоме довољно. И онда су сви незадовољни, али морају да буду и задовољни, јер су могли и горе да прођу.
Држава је, опет, свакоме дала понешто и оставила им наду да ће идући пут, ако буду добри, можда добити и мало више.
Што се међународних спортских федерација тиче оне су, такође, прича за себе. Када држава у којој је њихово седиште нешто одлучи, ма колико се то њима не свиђа, оне то, дабоме, прихвате. Сетимо се само такозваног Босмановог случаја после кога је пресуђено да клубови могу, као што то бива с било којом другом радном снагом, у погон (у овом случају на игралиште) да пусте неограничен број фудбалера из иностранства. Фифа и Уефа су повиле леђа, прогунђале нешто себи у браду и прешле на – извршење.
Међутим, националним федерацијама, поготово онима из слабијих држава, не допуштају да се повинују одлукама тамошњих судова. Али, много је тога што важи за једне, а за друге не.

Иван Цветковић


Vi i mi svakog utorka zajedno


Prvi sportski internet magazin u Srbiji koji uređujemo Vi i mi zajedno ... novinari, fotoreporteri, čitaoci, studenti, đaci, domaćice, penzioneri, navijači, sportski radnici, sportisti, svi koji imaju šta da kažu... Najkvalitetniji prilozi, korektni i tolerantni, bez vulgarnosti, omalovažavanja, ponižavanja, vređanja, isključivo bez politike, biće uvršteni u prvi naredni broj.

Prijatelji sporta izvolite ...

 

za tačnost podataka odgovara autor

Naslovna

 

 Naslovna

Naslovna 

 Naslovna

  

Naslovna