Baner 1 

Viminet
    • VIMINET JE MOJ SVET
    • VI i MI SVAKOG UTORKA ZAJEDNO
    • VIMINET JE MOJ SVET
    • VI i MI SVAKOG UTORKA ZAJEDNO

Baner 2

Nezaboravlja

Kralj fudbalskih strelaca

Slobodan Santrač
1. jul 1946. Koceljeva

Kralj kraljeva. Najbolji prvoligaški strelac (218 golova), i to ubedljiv i u konkurenciji takvih golgetera kakvi su bili Moša Marjanović, Stjepan Bobek, Josip Bukal, Vahidin Musemić, Dušan Bajević, Milan Galić, Dušan Savić, Vojin Lazarević... i Darko Pančev, zlatna kopačka Evrope 1991. godine.
Slobodan Santrač rođen je 1. jula 1946. godine u Koceljevu. Fudbalsku kariežjeru je počeo u Radničkom iz Valjeva (kasniji Metalac) 1958. godine. Od 1965. do 1974. godine igrao je za OFK Beograd. Zatim u švajcarskoj u Grasopersu igra od 1974. do 1976, vraća se u OFK Beograd gde nastupa do 1978. Dve sledeće godine igra za Partizan, a karijeru završava u Zemunu za koji igra od 1980. do 1983. godine. Za reprezentaciju je odigrao sam šest mečeva, ni jednom svih 90 minuta. Dao je jedan gol.
Slobodan Santrač je bio golgeter za koga se kaže da se rađa jednom u sto godina. Za njega je jedan od novira napisao: levom ili desnom nogom, ramenom ili glavom, špicom ili petom, kolenom ili prsima, po zemlji ili vazduhu, u raklje, po sredini gola - bilo mu je svejedno, važno je dati gol.
Zvali su ga nenadmašni majstor "golgeterskih radova". Bio je bolji od svih. Snalazio se pred golom kao riba u vodi. Neuhvatljiv i nepredvidljiv tresao je mreže rivala ix svih pozicija, najčešće kada se ko malo tome nadao. Nije imao visinu, ni snagu, ali su ga krasili lukavi um, tehnika hitrina i snalažljivost koji niko pre ni posle njega nije imao. Zato se s pravom izborio za naslov kralja strelaca jugoslavenskog fudbala svih vremena.
Preskočivši sve uobičajenosti rada sa mladima on je postao seleketor A reprezentacije koju je 1988. godine odveo na Svetsko prvenstvo u Francuskoj. Kasnije je trenersku karijeru nastavio u dalekoj Kini, zatim u Saudijskoj Arabiji.
"Postoji strelci atlete sa jakim udarcem obema nogama, pisao je jednom pokojni Ljubiša Vukadinović. Oni poput Engleza Lautona prodiru nezadrživo, ekplodiraju kao dinamit u završnim akcijama. A postoje i strelci sasvim drugih oblika: lukavi, snalažljivi, spretni, omanjeg rasta, neuhvatljivi za odbranu i pored toga što im se poklanja velika pažnja. Prvoj kategoriji pripadali su Frane MatošIć i Rajko Mitić, strelci sa klasičnim udarcem. I Todor Veselinović je bio uzoran tobdžija. Izvan serije je bio je Bora Kostić, čiji je šut levom nogom predstavljao veliku zagonetku i za golmane najviše klase. Kostić je čudesno tresao mrežu šutevima iz slobodnih udaraca. On je na specifičan način udaroa loptu, sa vrha prema dnu i davao je joj pri samom startu vrlo jak efe. Kad bi uhvatili loptu, golmani bi je neočekivano ispuštali i ona bi se našla put u mrežu. Ovom udracu Kostić je davao skup račun, na levoj nozi nije imao nokta i svaki mu je udarac pričinjavao veliku bol. Ali, Kostić je obarao rekorde. Slobodan Santrač je prvi naslednik Koste Tomaševića, okretan, vrlo brz, veoma pokretljiv, on se nalazi svuda u kaznenom prostoru protivnika. On je strelac koja stvara gol šansu i onda kada je nema. On kao da izrasta iz zemlje ispred lopte na opšte iznenađenje bekova, halfova, golmana. I što je najvažnije on je veoma retko povređen jer od deset puta samo jednom dođe u dodir sa protivnikom. Takav je bio i Nemac Gerd Miler".
"Prvu zvaničnu utakmicu odigrao sam kao fudbaler Takova iz Gornjeg Milanovca. Bilo je to 1957. Borac iz Čačka (podmladak) gostovao je u G. Milanovcu i ja sam zaigrao kao jedanaestogodišnjak i postigao svoj prvi gol... Prvi prvoligaški gol dao sam 23. oktobra 1965. godine na Karaburmi na utakmici OFK Beograd - Trešnjevka... Pokojni Sreta Banović kod rezulatata 3:1 za nas je prodro po levoj strani i centrirao na prvu stativu. Ja sam utrčao i levom nogom, unutrašnjom stranom stopala, loptu prebacio preko golmana. To je bio moj prvenstveni gol. Bio je izuzetno lep.
"Govore da me selektori nisu voleli. Mislim da greše. U to vreme bilo je veoma teško odrediti gol igrača jer su tu bili Nadoveza, Zambata, Hasanagić, Mojsov, Bukal, Bajević, Musemić
Jednom prilikom je rekao "Ja se izdržavam golovima. To je moja radna obaveza".
Nema nijednog golmana koji je branio u Prvoj ligi kome nisam zabio gol, ali postoji jedno mesto u kome nisam bio strelac - Niš, ali sam u tom za mene čini se kobnom gradu zaradio sve povrede u karijeri... Najviše golova na jednom meču dao sam golmanu Vardara Draganu Mutibariću - pet...
Imao sam osećaj gde će lopta i da li će je igrač promašiti ili ne. Koliko sam puta stajao iza igrača i znao da će sigurno da promaši. U stvari znao sam sebe da dovedem u priliku da dam gol...Zanimljivo je da sam počeo sam kao rukometni golman, 1961/62 godine branio sam za jedan tim, zvao se Zlokućanski sportski klub koji je uz Metalac bio drugi rukometni klub u Valjevu. Branio sam kao 15 - godišnjak za ovaj klub, ali sam posle jedne poverde definitvno odlučio da pređem u fudbalere.
Kao srednjoškolac je pisao poeziju. Sanjao je o književnoj slavi. Voleo je Jesenjina, Rakića, Dučića i Prevera. Stihove je objavljivao u "Dečjim novinama". O fudbalu, golovima, putovanjima nije ni mislio. Zapravo bavio se rukometom. Bio je kažu odličan rukometni golman.
-Jednog dana sedeo sam sa društvom na tribinama stadiona u Valjevu i posmatrao trening fudbalera. Nedoatajo im je jedan igrač. Pozvali su me. Igrao sam i dao šest golova. Više od svih ostalih. Nisu verovali da nigde ne igram. Pozvali su me na trening, ja sam prihvatio i nastavio da dajem golove - pisao je o Santraču Nikola Simić u Čiku broj 4. 27. januara 1972. godine.
- Dođite da vidite. Imam jednog dečaka koji mnogo obećava - rekao je prijateljima
Dragoljub Milošević tadašnji trener valjevskog Metalaca.
- Najdraži gol u finalu kupa 1966. godine. Plavi su deklasirali Dinamo 6:2 a ja sam
dao dva gola.
"Golgeter sa njuhom vučjaka" pisao je Ekspres 18. 2. 1967. godine
Slobodan Santrač je po broju postignutih golova drugi na svetu. Postigao je ukupno 1301 pogodak. Uspešniji od njega bio je samo malo poznati Brazilaca Artur Fridenrajh (1892-1969) koji je u dresu Palmeirasa na 945 mečeva postigao 1329 golova. Treći je slavni Brazilac Pele koji je dao 1281 gol. Na večnoj listi najvećih golegetera u klubu 1000 su Moša Marjanović peti 1058, Borivoje Kostić 1050...

Utemeljitelj velikih uspeha belog sporta

Armenulić Radmilo
6. mart 1939. Beograd

Bio je igrač, trener, selektor, pa direktor državnog tima, a u međuvremenu i profesor u trenerskoj školi u Beogradu. Od devete godine do danas znao je samo za uspeh. Ne onaj preko noći, već kao posledica stručnog i istrajnog učenja i stalnog usavršavanja. Prvu diplomu je dobio na Pravnom fakultetu u Beogradu, ali se pravom nikad nije bavio. Tenis je njegovo životno opredeljenje. Bio je jedan od najboljih igrača Jugoslavije, a zatim profesionalac u Nemačkoj i diplomac na teniskim akademijama u Kelnu i Londonu.
Ime Radmila Armenulića je zaslužilo i knjigu rekorda Međunarodne teniske federacije. Na položaju državnog selektora je bio 17 godina i 3 meseca čime je obezbedio sebi mesto i u Ginisovoj knjizi rekorda.
On je i sad istaknuti sportski radnik. Već 12 godina je član Predsedništva našeg Olimpijskog komiteta, u kome je četiri godine bio i potpredsednik.
- Otac Đorđe je bio inženjer i kraljev oficir. Predavao je statiku na fakultetu, a majka Gordana ekonomista. Ostao sam sin jedinac, ali ni mnogo mažen, ni preterano pažen. Rođen sam dve godine pre Drugog svetskog rata, koji pamtim i po trčanju u podrum zbog bombardovanja. Imali smo kuću u Ulici kralja Petra 57 u kojoj sam i rođen. U istoj ulici je Saborna crkva u čijem „dvorištu" je škola u kojoj sam naučio sva slova i još mnogo toga....Oslobodioci su nas „oslobodili" od kuće u Beogradu i imovine u Smederevu - sve su nam oduzeli. Ostao nam je samo jedan stan u našoj kući koju su moj otac i majka uz pomoć svojih roditelja radom stekli. I ja sam tada bio ljut na državu, na komuniste, pa sam, i iz inata, na svako zvono sa Saborne crkve, i za vreme časova, ustajao i krstio se. Kaznili su me ukorom pred isključenje... Tu na Kalemgdanu sam bio najslobodniji. Često sam preko leta išao i bos - čuvao sam obuću za školu. A od „poslastica" sam najčešće jeo hleb, mast i alevu papriku. Najviše vremena provodio sam na teniskim terenima Partizana.
- Igrao sam za reprezentaciju u Galeakupu, uziman sam u obzir i za Deviskup. U ekipi su bili Jovanović, Pilić... Odlični igrači, ali sam ih pobeđivao i na njihovim terenima. Međutim, selektor Palada mi je rekao da moja igra ne odgovara za tu priliku... Bio sam veoma ljut, pa sam odlučio da prihvatim poziv iz Nemačke. Vodio sam, kao trener, brigu o celoj oblasti. Potom sam bio igrač i trener u Ofenbahu, pa u Minhenu...
- Tri godine posle te tragedije (pogoibija supruge Silvane 1976). Partizan me je pozvao da budem trener, a Teniski savez da budem selektor. Imao sam u tom trenutku novu, dobru ponudu iz Nemačke, ali sam se vratio u Beograd. To mi je bio lep period života, iako sam se mnogo naradio. Moju sudbinu su određivali centimetri: da li će lopta da padne ispred linije ili iza nje. I kad god sam, kao vođa državnog tima, primao neku nagradu govorio sam: „Ovo je nadnica za strah". I tako 17 godina i 3 meseca. Ali, volim taj strah. I sad, što god radim, ja se takmičim. Sa drugima ili sa sobom. Svejedno.
O minulom vremenu u kojem je sa Slobodanom Živojinovićem krčio puteve do vrha na koji su kasnije stigli prvo Monika Seleš a onda i Ana Ivanović, Jelena Janković i Novak Djoković (nebeska konjica) govori da je bilo "lepše, mirnije, manje stresno jer je bilo vremena i za druženja ali i za učenje. Danas osim za tenis najbolji namaju vremena za bilo šta drugo.

Ledeni zlatnik srpske odbojke

Zoran Gajić
28. decembar 1958. Pančevo

Klubovi: Vojvodina, Aris, Orestijada, Olimpijakos, AEK, Arčelik, Belgorod, Iskra Odincovo, Ural
Reprezentacija: Jugoslavija, Rusija
Klupski trofeji: višestruki prvak I osvajač Kupa Jugoslavije, Grčke, Turske, Rusije (napustio Belgorod u finišu prvenstva).
Reprzntativni trofeji: Sa Jugoslavijom olimpijsko I evropsko zlato, svetsko I evropsko srebro, Olimpijsku I dve evropske bronze, treći u Svetskoj ligi. Sa Rusijom vicešampion Evrope, pobednik Evrolige, bronza u Svetskoj ligi
Porodica: Oženjen. Ima dvoje dece.

Rodio se 28. decembra 1958. godine u Pancevu. Osnovnu skolu zavrsio je u OS "Dositej Obradovic" u Omoljici, a gimnaziju "Uros Predic" u Pancevu. Fakultet za fizicku kulturu zavrsio je 1983. godine u Beogradu. Ni otac Ilija (rano je ostao bez oca) ni majka Zorica nisu se bavili sportom. Od njih nije ni mogao da nasledi odbojkaski pedigre. Zaigrao je odbojku u drustvu, pa zatim u "Mladosti" iz Omoljice. Jednu sezonu igrao je i u "Jedinstvu" iz Stare Pazove. Dok je bio na studijama vrzmao se po terenima Partizana, ali ga iz tih vremena skoro niko i ne pamti.
Polozio je i sve ispite za magistraturu, ali u kompjuteru ima sve podatke o holandskoj, italijanskoj ili ruskoj reprezentaciji, o svakom nasem i stranom igracu. Za magistarski rad nema vremena, iako je "prakticni deo" osvajanjem medalja vec polozio sa desetkom.
Trenerski hleb "od devet kora" poceo je da jede pre 17 godina u Omoljici. Napredovao je sporo, ali postupno. Skoknuo je do susednog Starceva, da bi se preselio u Novi Sad i sedam godina vodio Skolu odbojke u Zavodu za fizicku kulturu. "Usput" je bio pomocnik Dusku Visekruni, a zatim Poljaku Leseku Dorosu, da bi uz savetnika Lazara Grozdanovica postao i prvi trener Vojvodine. S Vojvodinom je osvojio dve sampionske titule i jednu titulu pobednika Kupa. S Arisom i Orestijadom bio je vicesampion Grcke, gde je proglasen za trenera godine.
Nikad mu nije palo na pamet da "okaci patike" o klin i napusti vrucu trenersku klupu. Bez obzira sto se zivi za pobede i od pobeda rad mu predstavlja najvece zadovoljstvo. Rad je njegov jedini pedigre.
„KADA su odbojkaši 1. oktobra 2000. na Olimpijskim igrama u Sidneju posle pobede nad Rusijom (3:0) osvojili prvo zlato selektor Zoran Gajić je na konferenciji za štampi uzviknuo:
- Sada smo postali priznati i kod kuće. Naš narod priznaje samo pobednike!
Desetak godina kasnije odbojka je postala najpopularniji sport među decom, osim muškaraca blistaju i devojke, najmlađi stalno osvajaju medalje...
- Ne znam koliko sam bio u pravu, koliko me je vreme potvrdilo - u nedoumici je trofejni trener, koji od 2002. ne vodi plave. - Mislim da sam delimično bio u pravu. Vidim da su Savez i selekcije podigle svoj standard i uživaju veliku podršku ministarstva, javnosti, političkih struktura, što je i posledica njihovog rada i rezultata. Vidim i da je veliki broj privatnih škola, da je odbojka najpopularnija u školama...
Da li su ti prerani odlasci opasni za budućnost naše odbojke?
- Nisu, jer dolazi do „provetravanja". Oslobađa se mesto za mlade. To je čak i dobro za našu odbojku. Dobro, jer se stvara mnogo mladih igrača. Nije samo dobro što klub ne može da napravi rezultat, pa da nađe sponzora. Naša liga je premlada i to je jedan od razloga što imamo rezultate u kadetskoj i juniorskoj konkurenciji. Kako je u svetu „nestašica" mladih, menadžeri dolaze ovde i kupuju „na kilo".
- Dok sam ja vodio „plave", igrači su više trenirali u reprezentaciji nego u klubovima. I rasli iz godine u godinu. Samo ima u tome i nepravde. Da siromašna zemlja priprema igrača za bogate, strane klubove. Ali, ne smeta im da pričaju da su napredovali u inostranstvu. Nijedan trener nije smeo da o tome sa mnom razgovara... Oni to i ne govore, već menadžeri, koji ubeđuju mlade igrače da će propasti u Srbiji i odvode ih za male pare.
- Danas je sve surovije. Više ne zavisi od mentaliteta, nego od budžeta. Što je više novca, odnosi su sve suroviji, rezultat se traži po svaku cenu. A, ako imaš manje novca sve je mirnije, prijateljski, familijarno. Sa povećanjem novca povećavaju se obaveze, stres. U profesionalnom sportu ne vidim razlike između zemalja, već samo na nivou ulaganja. Više novca, više nerviranja. Manja plata, radiš mirno, niko te ne proziva - ističe Zoran Gajić.
- BIO sam prvi stranac na čelu Rusije i predsednik je bio pod velikim pritiskom domaćih trenera. Istina, rekao sam mu da mogu svake godine da osvajam medalje i kada je to izostalo, nismo produžili ugovor. Na SP 2006. u Japanu ubacio sam debitante: Grankina, Volkova, Berežka, Poltavskog, Makarova i to je glavni razlog sedmog mesta. Samo, oni bi me i zadržali da sindikat trenera nije bio uporan da njihov čovek vodi „zbornaju". Ipak, uspeo sam da napravimo savremeni, prepoznatljivi stil igre i metod treninga. Ponosan sam što mladi treneri ističu da rade onako kako su videli kod mene.
- Bio sam tamo jedno leto. Došao sam na nagovor mog kolege i prijatelja Jovice Cvetkovića, koji godinama vodi njihovu mladu selekciju. Strašno sam razočaran predsednikom OS Irana. To je čovek koji ne shvata ništa. Igrači su bili fenomenalni, fantastični, mnogo sam zadovoljan kako su me primili. Ali dovoljan je jedan čovek da sve upropasti - kaže Gajić. (novosti 7. mart 2011)
A, gde je tu Zoran Gajic, koga smatraju magom sa carobnim stapicem? On jedva da je pomenut u dosadasnjim novinskim redovima. E, on je bas tu. Ne priznaje da je mag i da ima carobni stapic. Odgovorno tvrdi da je samo delic jednog izuzetno sposobnog i stabilnog organizma u kome se tacno zna "ko kosi, a ko vodu nosi". Igraci su "najveci krivci", jer su razbili jugoslovenski kompleks i pruzali najbolje partije kad je to bilo najteze.
S puno pompe objavile su novine da je Zoran Gajic posle uspesne karijere u Grckoj spakovao kofere i vratio se da preuzme jugoslovensku odbojkasku reprezentaciju. Tacnije, da nastavi tamo gde je stao. Doduse, rec je rec, ali Zoran nije postao profesionalac 27. juna ove godine - kako se "belezi" u novinama. Videvsi u kakvoj se situaciji nalazi Odbojkaski savez Jugoslavije utanacio je s predsednikom Boricicem da se dogovore kad sve prodje i kad se smire svi finansijski talasi. A, oni su vise nego burni. Procitasmo da je OSJ u ovom trenutku duzan 200.000 dolara. Od tapsanja i lepih reci bole i ledja i glava, a od besparice otpadaju "usi".
Mogao je Zoran da se prihvati treniranja grcke reprezentacije s kojom bi sigurno osvojio neko bolje mesto nego sto je "fenjer" na Prvenstvu Evrope. Odbio je i debele sveznjeve "zelenih" i pored ozbiljnih i vise nego prihvatljivih ponuda celnika grcke Odbojkaske federacije. Rekao je istorijsko - NE. Ponovo je, na srecu, uplovio u jugoslovenske odbojkaske amaterske vode da ostvari najveci uspeh: SREBRNU MEDALJU evropskih prvenstava. A, plata i nagrade - kako padne i kad padne!
Nadajmo se da ce se klima promeniti i da ce odlicja zazvecati pravim zvucima i probuditi uspavane savesti onih koji od tih medalja izvlace i najvece koristi.
Vodio je Zoran Gajic juniorsku reprezentaciju Jugoslavije na Svetsko prvenstvo u Kairu, 1991. godine. "Plavi" su bili oko desetog mesta i u secanju mu je vise ostao podatak da je Goran Vujevic zakasnio dva dana, jer je izgubio pasos, nego plasman za zaborav. Izgleda da se "istorija" ponavlja. Pred utakmicu protiv Bugarske u Sofiji Goranu je istekao pasos, a na jedvite jade dobio ga je pred odlazak u Holandiju, u kojoj je bio jedan od nasih najboljih igraca.
Upijao je na pocetku karijere od svih koji su o odbojci znali vise od njega. Ne moze da zaboravi magistra Srdjana Ilica, koji ga je dobro izbrusio pred pocetak treninga u Omoljici sto nema prozivnik, plan i program treninga. Tu je i Aca Zavisic, ali i Lesek Doros, izvanredan trener i jos veci odbojkaski diplomata i direktor. Saveti Lazara Grozdanovica (i docnijeg saborca i saputnika u svim bitkama) bili su mu i te kako dragoceni.
Imponuje njegova ledena mirnoca dok sa klupe vodi utakmice. Za razliku od njegovih kolega iz drugih sportova, koji se duz linije igralista krecu kao lavovi u kavezu dobacujuci sudijama i svojim igracima sve i svasta (cesto skaradne sadrzine), Gajic veoma retko ustaje. Zaslugu za to imaju rigorozna pravila odbojkaske igre (za svako ustajanje dobija se zuti, ili cak crveni karton), ali jos vise saznanje da ne sme medju igrace da unosi nepotrebnu nervozu. Kad se izgubi utakmica prihvata krivicu na sebe i igracima nikad ne prigovara, jer su ucinili sve. A i porazi su sastavni deo sporta.

Golgeter sa znanjem velemajstora igre

Todor Veselinović
22. oktobra 1930. Novi Sad

Jedan od najboljih jugoslovenskih strelaca svih vremena, četiri puta najbolji ligaški golgeter, klupski rekorder FK Vojvodine, za reprezentaciju Jugoslavije postigao 28 pogodaka!
Ponikao u podmlatku novosadske Sloge (ranije ime za FK Vojvodinu) kao jedan od najboljih učenika trenera Baneta Sekulića, brzo je izrastao u odličnog napadača i izvanrednog strelca. Za boje novosadskih „crveno-belih" odigrao je ukupno 196 prvenstvenih utakmica i postigao 126 golova, što predstavlja klupski rekord FK Vojvodina. Igrao je s velikim uspehom krilo, polutku i vođu navale.
Postigao je 586 golova(130 golova u prvenstvima Jugoslavije) i apsolutni rekord je svih vremena. Za Vojvodinu je odigrao 546 utakmica. Nabolji strelac Prve lige bio je u sezonama- 1955/56 sa 21 golom, 1956/7 sa 28 golova,1957/58 sa 19 i 1960/61 sa 16 golova(ako sam nešto pogrešio molim vas da mi javite). U reprezentaciji je bio isto toliko uspešan- za mladu je odigrao 14 utakmica i postigao je 20 golova, za B reprezentaciju odigrao je 6 utakmica i dao 3 gola i za A reprezentaciju odigrao je 37 utakmica i dao je 28 golova(na osnovu broja odigranih utakmica i broju datih golova Toza je najbolji strelac reprezentacije svih vremena). Tozi je sve lako išlo od noge na terenu, salajački bon vivan koji je svoj talenat pronašao i usavršio. Vujke je bio primeer discipline,upornosti i marljivog rada. Toza je bio umetnik u kopačkama, plahovit, duhovit i neponovljiv.
Nakon Vojvodine, u sezoni1961/62 igrao je Đenovi a poslednju sezonu proveo je u Beču. On je takođe bio veoma uspešan trener. Vodio je VOjvodinu,reprezentaciju SFRJ i jedan je od najzaslužnijih stručnjaka za razvoj Grčkog i Turskog fudbala.
O Tozi će biti puno priča a sada možete pročitati njegov intervju iz knjige Pola veka.
Malo je takvih koji pri pomenu fudbalskog kluba Vojvodina ne asociraju odmah na jednog od njegovih najboljih igrača, majstor fudbalske veštine kakav se retko sreće, čovek koji je za Vojvodinu bio pojam, a ujedno i čovek kome je klub bio druga kuća. Naravno, reč je o Todoru Veselinoviću- Tozi!
Nestašni dečačić, sin Salajke, vrlo brzo se probio u red prvotimaca i tu bio nezamenljivi golgeter prefinjenog osećaja da iz bilo kog ugla savlada golmana, Poznato je da su mnogi golmani strepeli od Toze baš onda kada se nalazio u situacijama iz kojih običan šuter ne postiže golove. Felševi su njegovo omiljeno oružje, mada se često dešavalo da mrežu pogađa topovskim udarcima. Nije onda čudo što je takav igrač četiri sezone bio najbolji strelac Prve lige, a oko 30 puta državni reprezentativac.
Međutim, ono što je oduševljavalo gledaoce bile su majstorije ovog odistinskog majstora. Za njega nije bilo igrača koje ne može da predibla, nema situacije iz koje ne može da umiri loptu, ili je ne može uputiti gde je najpotrebnije....- i sve to uz jedan retko dopadljiv stil i sa lakoćom.
U naponu snage, negde pri kraju takmičarske sezone 1957/8 godine, dobio je oko ruke žutu traku. Te godine Boškov i Krstić otišli su na odsluženje vojnog roka, tako da je njemu pripaal kao najstarijem po stažu pripala kapitenska dužnost.
Vojvodina se tada nalzila u nezavidnom položaju. Od sredine tabele, gde su crveno-beli nalazili,začelje nije bilo odvojeno većim brojem bodova. Vojvodina je potuvala u Beograd. Dočekivao ju je Partizan. Pobeda bi donela sredinu tabele, dok bi poraz bacio VOjvodinu u borbu za opstanak. U takvoj situaciji, bez dvojice najboljih, Veselinović se našao u ulozi kapitena.
Evo šta Toza priča o tome-
Shvatio sam ulogu kapitena kao počast, ali sa mnogo obaveza. Tih dana vodio sam mnogo pojedinačnih razgovora sa članovima ekipe. Nalazili smo se na pripremama u Čortanovcima. Obilazio sam sve mlađe igrače, razgovarao sa sa njima o važnosti svega što nas očekuje. I moram priznati da su u to vreme mldai igrači, Vučinić, Takač, Malešev i drugi sa puno razumevanja i ljubavi obećalida će se boriti i da će dati sve od sebe. Nošeni žarom i željom za pobedom, uspeh nam nije mogao izostati. Moj prvi kapitenski nastup slavljen je u sred Beograda ubedljivom pobedom nad Partizanom 5-1. I nikad neću zaboraviti sa koliko su ljubavi svi dali svoj udeo. Kao da je to bio povod za dalje uspehe, tako da smo na kraju završili sezonu u gornjem delu tabele.
Ali, ne pamte se samo uspesi. Uostalom, bilo je i poraza. A oni se nekad dublje urezuju u pamćenje. Na terenu, kapiten je taj koji će svojim zalaganjem i svojim ponašanjem pokazati kako se fer podnosi poraz i pogrešna odluka sudije, ma koliko ona bila očigledna.
Tokom odsluženja vojnog roka 1952. igrao za beogradski Partizan i na 53 utakmice postigao 50 golova! Kad se vratio u Novi Sad i nastavio da igra za Vojvodinu, četiri puta (od čega triput uzastopno) je bio naš najbolji ligaški strelac: u sezoni 1955/56. (zajedno sa Mujićem i Ognjanovim) postigao je 21 gol; 1956/57. - 28 golova; 1957/58. - 19 golova i 1960/61. zajedno sa Prljinčevićem) - 16 golova.
Kad se 1961. rastao od Vojvodine, igrao je kao profesionalac u Italiji, Austriji i Belgiji. Prvo je nosio dres ekipe US Sampdoria iz Djenove, za koju je igrao dve i po godine (1961-1963), zatim bečke FC Vienna, a iz Austrije je otišao za Belgiju gde je jednu sezonu (1964-1965) igrao za briselski Union St. Gilloise. Onda se opet vratio u Austriju gde je u ekipi FC Austria (Celovec) bio igrač i trener ove ekipe sve do 1969, kad je završio karijeru.
Uz šest utakmica za ,,B" selekciju (1954-1959) i čak 14 za mladu reprezentaciju, za koju je postigao rekordnih 20 golova, u 37 susreta nosio je dres naše najbolje selekcije i postigao 28 golova. Debitovao je 14. maja 1953. u prijateljskom susretu sa Belgijom (3:1) u Briselu, a poslednju utakmicu za reprezentaciju odigrao je 4. juna 1961. protiv Poljske u Beogradu.
Na olimpijskom turniru 1956. u Melburnu odigrao je sve tri utakmice za našu ekipu i postigao četiri gola. Učestvovao je i na Svetskom prvenstvu 1958. u Švedskoj i u susretu protiv Francuske (3:2) postigao dva gola, prvi i pobedonosni.
U dresu reprezentacije odigrao je nekoliko utakmica koje su ostale zapamćene po njegovim izvanrednim igrama. Na utakmici protiv Velsa (3:1), koja je igrana 22. septembra 1954. u Kardifu, ušao je u igru tek u drugom poluvremenu (zamenio Dvornića) i - postigao sva tri gola za Jugoslaviju! U susretu protiv Austrije (4:3) u jesen 1958. u Beču takode je postigao tri pogotka, a iste godine briljirao je i protiv Engleske (5:0) u Beogradu.
Po prestanku s aktivnim igranjem, posvetio se trenerskom pozivu. Počeo je kao i tehnički referent Vojvodine i trener Proletera iz Zrenjanina, a nastavio u Kolumbiji gde je vodio ekipu Santa Fe i nacionalni tim Kolumbije na olimpijskom turniru 1972.
Posle neuspeha reprezentacije Jugoslavije na Svetskom prvenstvu u Španiji, 25. septembra 1982. imenovan je za saveznog kapitena, ali se zbog fijaska reprezentacije na Prvenstvu Evrope povukao 12. jula 1984. i preuzeo treniranje turskog prvoligaša Fenerbahče iz Istanbula, a radio je i u Italiji i Grčkoj.
"ZA mene postoji jedan koji ima posebno mesto. Bane Sekulić. Naučio me svemu što jedan, pre svega mlad čovek, pa posle i fudbaler, treba da zna. Razvio mi je ljubav prema lopti, fudbalu,nadigravanju. Znam da ovo sada zvuči malo staromodno, možda nekome i smešno, ali mi smo voleli da igramo. Nije da nam je bilo nevažno kako ćemo živeti, koliko ćemo zaraditi... ali, prvenstveno je bilo da smo uživali na terenu.
Tirke me je uveo u reprezentaciju. U Kardifu, kvalifikacije protiv Velsa, mi gubimo u poluvremenu
1:0. Smrknuta atmosfera u svlačionici, ja šutiram loptu u zid. "Je li, mali, je lž možeš ti da odigraš kako treba?". Ja mu kažem: "Uvek, bata Tirke." Uvede me i ja dam tri gola! Posle utakmice, da ne primete ostali,prolazi bata Tirke pored mene i tiho šapne: "Tačno sam znao".Posle sam još jednom protiv Austrije opet dao tri komada, dobili smo 4:3.
U Melburnu 56. dođemo do finala sa Rusima. Pet, šest puta, Šeki i ja u čistim šansama. Ali, on po svaku cenu hoće kroz noge da proturi loptu ruskom centarhalfu. Dodaj mi, bre, da ga dam, pa nekž se tebi piše, samo da pobedimo. Ali, ne, takav je bio Šeki. Izgubimo sa jedan nula, tako što lopta bukvalno pogodi u glavu ruskog vođu navale i uđe u mrežu.
"IGRAO sam do 39. godine, a poslednjih godina sam bio trener-igrač u Klagenfurtu. Kad se sve skupi i oduzme, mislim da sam kao igrač dao tačno ono što je trebalo. Ono o čemu sam sanjao kao klinac. Ako se fudbal igra da bi se postigao gol, onda sam ja bio pravi igrač. Nadavao sam se golova. Kažu mi nedavno: Tozo ti si najbolji strelac u istoriji Vojvodine. Ne znam, nikad nisam to pratio kako treba. Sad ima taj Internet, sve je u mašini, pa je lako izračunati.
"VIDIŠ, meni je bio mali jedan kontinent. Put me odveo čak u Kolumbiju, da doživim nešto što je teško opisati. U prvoj godini, osvojimo titulu šest kola pre kraja, ja kao trener, Šeki kao igrač. Ovi me stave u neki otvoreni džip i voze ulicama Bogote. Narod u transu, viču: "Tito, Jugoslavija, Toza".
Mislim se, da li je ovo moguće? Posle me ekspresno postave za selektora i uspem da ih odvedem na Olimpijadu u Minhenu. Nezaboravno je bilo i u Fenerbahčeu. U Turskoj su navijači takođe u delirijumu kad igra njihov tim. U dva navrata osvojim titulu, a Ali Šen, predsednik, kaže: "Toza, kaži, šta ti treba". Ništa, kažem mu. Samo ono što smo se dogovorili na početku! Postali smo veliki prijatelji. Naš čovek, rođen u Novom Pazaru, pa se preselio tamo i napravio kapital i ime.
U Grčkoj sam trenirao Olimpijakos, Aek, Serez, Apolon.... Postao i napola Grk, imam grčki pasoš.
Ostaće žal i za vremenom kada sam bio selektor reprezentacije Jugoslavije, pred Evropsko prvenstvo u Francuskoj. Mnogo sam želeo da uspemo, a ispalo je sve naopako.

Poslednji izdanak otmenog novinarstva

Radisav Bata Gvozdenović
6. april 1939. Sirča (Kraljevo) - 5. februar 2009. Budva

Radisav Bata Gvozdenović rodjen je 6. aprila 1939. godine u Sirči iz Kraljeva, sportski novinar je od rane mladost. Još kao gimnazijalac, saradjivao je u Fudbalku i Sportu (od 1956 godine),, a po dolasku na studije u Beograd (1958) nastavio je sa honorarnim radom u Sportu. Kao profesionalni sportski novinar radio je u Sportu (1962-1971), zatim u Večernjim novostima (1971-1990), a u vremenu od 1990-19997. godine obavljao je dužnost zamenika glavnog urednika Sportskog žurnala. Više od godinu dana proveo je u nedeljnom sportskom listu AS.
U toku svog profesionalnog novinarskog rada pažnju je posvećivao svim sportovima, ali mu je fudbal najveća ljubav. Izveštavao je sa mnogobrojnih sportskih takmičenja iz 38 zemalja sa četiri kontinenta (Evropa, Azija, Afrika i Južna Amerika), sa pet fudbalskih prvenstava Evrope (Italija 1968, Jugoslavija 1976, Francuska 1984, Švedska 1992, Francuska 1998. U zemlji i inostranstvu pratio je kao izveštač naše klubove u Kupu šampiona (Crvena zvezda i Partizan), Kupu Kupova (Crvena zvezda), Kupu UEFA (Crvena zvezda, Partizana, OFK Beograda, Vojvodina, Radnički iz Niša, Kupu sajamskih gradova (Vojvodina),a dok je postojala SFRJ izveštavao je i sa utakmica sa evro-kupova Hajduka, Dinama, Veleža i Željezničara.
Svojim tekstovima opisao je uspehe naših sportista sa Olimpijade u Moskvi 1980, i Olimpijade u Sarajevu 1984,a bio je i izveštač sa evropskoh i svetskih šampionata u stonom tenisu (Sarajevo 1973, Novi Sad 1974, Prag 1976, Birgnimgen 1977.
Sa još niz dogadjaja bio je izveštač: prvenstva Evrope u atletici Beograd 1962, boksu beograd 1973, odbojci Beograd 1975, Mediteranskih igara Alžir 1975, Univerzijae zagreb 1987,. Kao novinar Večernjih novosti 1972. pratio je otvaranje meča i tok prve partije za titulu šahovskog prvaka sveta u Moskvi izmedju Karpova i Korčnoja.
Dobitnik je godišnje nagrade Verčernjih novosti 1984, i Zlatne plakete Fudbalskog saveza Beograda 1995.
Knjiga YU klubovi u Evrokupovima 1955 - 2000...
"Radisav Gvozdenović je novinarstvom počeo da se bavi još u đačkim danima kao dopisnik beogradskih listova „Fudbal" i „Sport" iz Kraljeva, gde je nasledio starijeg brata Borka, kasnije dugogodišnjeg novinara i urednika „Politike".
Po dolasku na studije u Beograd počeo je da radi honorarno u „Borbi", a potom i u „Sportu" u kojem je i zasnovao radni odnos. Kao mlad novinar Gvozdenović je pratio sportove koji nisu bili mnogo atraktivni (stoni tenis, biciklizam, itd), ali je o njima pisao s ljubavlju i ostavio dubok trag osvetljavajući najznačajnije domaće i svetske događaje u njima.
Punu afirmaciju je stekao radeći dve decenije u „Večernjim novostima" kao jedan od najneumornijih sportskih novinara. Isticao se oštrim tekstovima, koji se nisu sviđali svima, ali su bili napisani s ciljem da se istinom pomogne da bude bolje.
Izveštavao je sa nekoliko olimpijskih igara, svetskih i evropskih prvenstava u fudbalu, itd. Dobitnik je raznih priznanja, a najdraže mu je bilo što su još u onoj, velikoj Jugoslaviji, za njega znali svi koji su pratili sport, a naročito fudbal.
Kada je „Politika" pokrenula „Sportski žurnal" 1990. godine Gvozdenović je bio zamenik glavnog i odgovornog urednika, a kasnije je sa grupom kolega iz tog lista osnovao nedeljnik „As". Odatle je otišao u prevremenu penziju, ali nije prestao da piše.
Dobio je poziv iz „Ekspres Politike" za honorarnu saradnju, a potom mu se ostvarila jedna od najvećih želja - da piše za „Politiku".
Smrt ga je zadesila kao saradnika „Borbe" na pripremama prvotimaca OFK Beograda na Crnogorskom primorju.
„Poznavao sam ovog divnog, mirnog, posebnog, po svemu gospodstvenog čoveka s kojim sam od početka kada smo se upoznali septembra 1995. do njegovog nenadanog odlaska, lepo družio, radio saradjivao. Posebno ponosan sam na činjenicu i da je mislim taj čovek imao prema meni poseban odnos, pun poštovanja. Nekoliko dana pred njegov odlazak sreli smo se na raskrsnici Makedonske i Moše Pijade.... razmenili smo nekoliko rečenice i dogovorili da se vidimo. Četiri dana posle toga SOS je emitovao tužnu vest... Bio je vredan, pravi fanatik novinarstva, odgovoran i pedantan, držao se ličnih principa, tačnosti i preciznosti, uvek oran da bude najbolji, prvi... Posebno je negovao prijateljstva sa sportistima i kolegama. Bio je veoma omiljen i poštovan medju svim kolegama i sportistima.... Bio je Zvezdaš, Partizan je poštovao, iz oba ova kluba i FSS ili Jugoslavije imao je nepodeljenu podršku i simpatije... Još nešto, možda i najlepše, moj prijatelj me je najviše „kupio" nežnom ljubavlju prema supruzi i ćerki koju nije skrivao, naprotiv, koristio je svaku priliku da to istakne.

Mi smo avangarda

Igor Milanović
15. decembar 1965. Beograd

Igračka karijera: Partizan, Mladost, Crvena zvezda, Roma, Budvanska rivijera, Sent Džulijen, Malta, Katalunja
Reprezentacija: 349 utakmica - 540 golova
Reprezentativne titule: dva zlata na OI, dva zlata na SP, jedno zlato i tri srebra na SP, dva zlata i jedno srebro na Svetskom kupu
Klupske titule: dva Kupa šampiona 1991. Mladost i 1995. Katalunja, 1993. trofej LEN (Roma)
Priznaja: stanar kuće slavnih u Fort Loderdejlu na Floridi 13. maja 2006.
Trenerska karijera: Student, Partizan
Trofeji: kup Srbije, Kup šampiona
Predsednik UO, predsednik Skupštine, sportki direktor Parizana, predsednik stručnog saveta VSS

Igrač, direktor, predsednik kluba, funkcioner u klubu i savezu, na kraju ili na početku trener. Igor Milanović, ili Igor veliki s obzirom na sve domete jedne veoima uspešne karijere, reklo bi se zlatne biografije.
Sa profesionalnom karijerom dugom 20 godina on se po mnogima smatra najboljim vaterpolistom svih vremena. U svojoj karijeri odigrao je 349 utakmicu za jugoslovensku reprezentaciju i postigao 540 golova. Osvojio je dve zlatne olimpijske medalje, dve zlatne medalje na Svetskom prvenstvu, zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu i dva puta bio je bio u pobednickom timu na FINA kupu.
Iako je bio jedan od najboljih centara sveta svih vremena, n se u svojoj trenerskoj filozofiji opredelio za odbranu. "To nije filozofija, to je poznavanje sporta. I to što sam bio napadač, centar, ne znači da sam igrao lošu odbranu. E, sada, vreme u kojem sam igrao nema veze sa ovim vremenom. " Trudim se da se prilagodim ovom vremenu i vaterpolu koji se trenutno igra. Mislim da je Srbija uvek postavljala nove standarde i koncepte igranja odbrane.
U vaterpolu je od proplivanja do istunskog asa kojeg mnogi smatraju najvećim za sva vremena Zbog tog širokog dijapazona delovanja (igrač funkcioner, sportski direktor, trener) poptuno je kvalifikovan za autoritet pred kojim se skida šešir. "Sve to u određenoj meri olakšava mi rad. Prošao sam svanku instancu i svaku funkciju, znači, na vlastiom primeru sam iskuso svaki ugao ovog sporta. Na drugoj strani i odgovornost je veća, jer se od mene očekuje samo prosperitet. Sada sam koncentrisan samo na rad sa igračima. Moram priznati lepše se osećam.
„Video sam na sastanku kolika je energija igrača. Osetio sam je, pipnuo... Pojedini igrači su sami izlazili na tablu, crtali, govorili šta da radimo - kaže trener šampiona Evrope
SLAVI Partizan, raduje se Srbija. Vaterpolisti su posle 35 godina prvaci Evrope. Sedma kruna više nije san, Vladimir Vujasinović i drugovi novi su vladari Starog kontinenta. Nekoliko desetina "grobara" na Aerodromu "Nikola Tesla" priredilo je svojim ljubimcima nezaboravan doček, a zajedničkom pesmom proslavili su podvig na podvizima.
- Ostvaren je san svih u klubu i svih generacija - istakao je predsednik Aleksandar Šoštar. - Prošli smo trnovit put, ali smo zajedničkim snagama završili priču na najbolji mogući način. Hvala sponzorima, gradu, MOS... Kada sam nabrojao sve sponzore ispada da teče mled i mleko, ali nije tako, to je sve daleko od minimuma što je potrebno za ovu ekipu. Ali, hvala i onima koji nisu verovali u nas. Pomogli su nam da se ujedinimo.
Radostan, uzbuđen bio je strateg Igor Milanović.
Legendarni vaterpolista je u svojoj drugoj godini na klupi dodirnuo zvezde. Maestralno je vodio ekipu tokom cele sezone i zato nije mogao a da se ne zahvali svim igračima, saradnicima, upravi, predsedniku Šoštaru...
- Igrači i ja imali smo sprecifičan odnos koji je rezultirao u Rimu. Pre puta sam govorio iskreno da je uspeh plasman na fajnal-for, ali i da ne želimo tu da stanemo. Ne mogu a da ne pomenem Grka Hadžiteodoru, koji je dolazeći prošlog septembra kod nas rekao: "Kouč, došao sam da uzmemo titulu". I ja sam mu baš poverovao - naglasio je Milanović.
Velikan svetskog vaterpola se i pre puta nije obazirao na činjenicu da titula nije osvojena od 1976. godine. Ono što mu nije pošlo za rukom kao igraču, sportskom direktoru i predsedniku Partizana, ostvarilo mu se kao treneru.
- Ispisali smo novu stranicu istorije, jer je jedna važila do 1976. Moje ambicije neće biti ništa manje nego pre ove titule. Ali, to je teško u ovoj situaciji - primetio je Milanović.
Trofejni trener u razgovoru sa novinarima nije krio da je sezona bila vrlo specifična, da zbog raznih stvari i nije imao prave uslove za rad.
- Nisam imao potpuno slobodu da forsiram moj način, viziju, pristupa, to jest glas trenera koji mora bez pogovora da se sluša. I dalje zastupam tu viziju, ali ove godine to nije bio slučaj, jer sam pored sebe imao izuzetno zrele ljude i kvalitetne igrače sa neverovatnom ambicijom. Uvidevši to pokušao sam da obuhvatim radom, a imao sam veliku pomoć u Vujasinoviću, Soru, Prlainoviću... Imali smo opušten odnos, a ja sam bio taj koji je kreirao atmosferu, definisao odnose. Zato i planiram da pisanim putem opišem celu sezonu - iskren je Milanović.
Noć pred veliko finale bila je napeta. Igrači su bili puni energije, naboja, želeli su što pre da skoče u bazen, da izbace sve dobro iz sebe...
- Video sam na sastanku kolika je njihova energija. Osetio sam je, pipnuo, neću da otkrivam sve detalje. Ali pojedini igrači su sami izlazili na tablu, crtali, govorili šta da radimo. Potpuno sam drugačije inicirao sastanak. Došli smo do zajedničkih rešenja, strategije. Nije to bila neka filozofija, znali smo kakve su nam mane i šta nam je činiti. Ako mogu tako da nazovem taj odnos trener - igrači je avangardan. Baš kao i pristup nekih igrača, Vujasinovića, Prlainovića, koji su delovali ispred svog vremena - pričao je Milanović.
Na finalnom turniru bilo je vidljivo da je svaki igrač imao svoje blistave trenutke. U finalu je Korolija odigrao utakmicu života, maestralni su bili i Vujasinović, Soro, Ćuk, Pijetlović, Aleksić, Rađen....
- Vujasinović je kontrolisao obe utakmice. Drago mi je zbog Korolije, odigrao je turnir fantastično. Ma svi su bili fenomenalni - jasan je Milanović.
U Rimu se nije odvijala borba samo u bazenu. Bilo je dosta igrica, a Igor se nije libio da za "Gazetu delo sport" izjavi da je na sceni "Rekova kuhinja".
- Počelo je čim smo doputovali. Tri sata smo čekali da uđemo u sobe. Jednom su pokušali da nam skrate trening, tako da sam ja veoma ružno reagovao. Tri ekipe su obedovale u jednoj sali, a Reko u drugoj. Nama je bio jedan meni, a njima drugi. Njima je suđenje bilo tako, a nama onako. U finalu je Španac Borel pokušao da sudi za Reko, ali smo imali veliku prednost. Njihov budžet je pet miliona evra, kupuju sve u ovom našem malom vaterpolu. Taj Fajnal-for je podređen Italijanima. A, bili smo toliko dominantni - oštar je na rečima Milanović.
Ne krije naš najbolji vaterpolista svih vremena da mu je i te kako pomoglo prošlogodišnje iskustvo iz Napulja, kada su u polufinalu ispustili 4:0 protiv Reka.
- Dva meseca sam se oporavljao, to najbolje zna moja supruga. Doživeo sam i nervni slom. Zato sam drugačije koncipirao sezonu, formu tempirao za odlučujući deo sezone. A i utakmicu sam postavio drugačije. Sveo sam je na pozicionu odbranu i napad. Sećam se da sam razgovarao sa trenerom Budve Mačićem, koji mi je rekao da će se oni osloniti na kontranapad. Rekao sam mu da je to suludo, opasno je juriti se sa Rekom. Mi smo odigrali fantastičnu odbranu, polako ih "gušili", da bi im na kraju ušla vodi u uši - objašnjava taktiku Milanović.
- HVALA "grobarima" na besprekornom, fer navijanju, na velikoj podršci. Ponosni smo na njih, u ovom rezultatu ima dosta i njihovog udela - ushićen je Milanović.
DA čovek ne poveruje. Organizatori su za MVP turnira izabrali Tamaša Kašaša, koji se nije video u finalu.
- Sramotna odluka - primetio je Milanović. - Ali, Kašaš je ostavio pehar na podijumu, kada mu je rečeno da ga je dobio za najboljeg igrača.
KLUB mogu da napuste Andrija Prlainović (od lane se priča da je viđen u Reku), Nikola Rađen, Duško Pijetlović, Miloš Korolija... Svi žele da ostanu, nadaju se pomoći grada.
- Ko to ne bi voleo. To su veliki igrači. Ako sačuvamo ekipu onda možemo da govorimo o odbrani titule. Nikad nisam bežao od uloge favorita. Predstoje nam razgovori, za 10-15 dana znaćemo mnogo više - podvlači Igor Milanović.

Veliki košarkaš još veći fudbalski neimar

Cvetković Vladimir
24. maj 1941. Loznica

C(vele) veliki, vele, vele, ne samo retorički, već stvarno! Kao košarkaš ali i prvi čovek fudbalskog kluba.
Ušao je u istoriju igre pod koševima na Olimpijadi 1968. u Meksiku kada je tri sekunde pre kraja presudio SSSR-u i presudno uticao da Jugoslavije dodje do prve olimpijske medalje. Nije ni slutio da će biti i jedan od zamajaca koji će fudbalski deo njegovog crveno-belog srca dovesti do titule evropskog prvaka i na sami vrh svetskog fudbala.
"Sudbina me izabarala...
U Beogradu je diplomirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Već 1959. debitovao u prvom košarkaškom timu Crvena zvezda. Od tog vremena igrao je trinaest šampionata bivše Jugoslavije i imao 149 nastupa za reprezentaciju Jugoslavije. Sa Crvenom zezdom je osvojio dve šampionske titule SFRJ, a učestvovao je na svetskim prvenstvima u Montevideu, Rio de Žaneiru i Santjagu de Čile, na Evropskom šampionatu u Napulju. Na Olimpijskim igrama u Meksiku 1968. ubacio je dva presudna koša (slobodno bacanje) protiv selekcije SSSR (63:62) posle čega je reprezentacija Jugoslavije osvojila srebrnu medalju. Sa fudbalskim klubom Crvena zvezda, na mestu generalnog sekretara, osvojio je 1991. Kup evropskih šampiona., u decembru i Tokiju i nezvanično klupsko prvenstvo sveta. Jedno vreme je u vladi Mirka Marjanovića obavljao funkciju ministra za sport.
Razveden, otac je dvoje dece. Kćerka Zorana je doktor kliničke psihologije u Čikagu, a sin Rastko je bivši košarkaš.
"Zvezda je meni bila ono sto jeste i ja sam Zvezdi ono sto jesam..."Vise je meni Zvezda ucinila nego ja Zvezdi. Ja sam vracao Crvenoj zvezdi, njenoj velicini i harizmi. Niko sebi ne moze da kaze - posle mene je kraj! Posle mene dolazi novi pocetak, dolaze novi ljudi i ne treba se plasiti za odlazak bilo kog coveka iz Zvezde. Posle toliko vremena provedenog u Zvezdi, svega datog i primljenog od Zvezde, logicno je da dodje neko drugi i umesto Cveleta...
Posle 42 godine u crveno-beloj radnoj knižici, u fudbalskom klubu gde je bio i najuspešniji 18 i po godina gde je naravno zajedno sa Draganom Džajićem i nekoliko generacija fudbalera potpisao čak 18 titula otišao je u penziju.
"Ljudi mogu da pricaju. Sest godina bio sam ministar u Vladi Republike Srbije i bio sam covek bez partije, bez plate, bez vozaca. Radio sam za dobro sporta i ponosan sam na taj period. Nisam bio zloupotrebljavan, niti sam ja nesto zloupotrebljavao.
"Ceo život sam se držao principa "Ako nekome nisam mogao da pomognem - nisam ni odmogao; ako nisam dao - nisam ni uzeo.
Zelim da i moj odlazak bude radost. Na kraju kosarkaske karijere, mislio sam da mi je Zvezda bila detalj u zivotu, sada kazem zvezda je moj zivot!
Nema tuge, nema patetike, ima zivotne radosti, jer sam uspeo u necemu sto se zove Crvena zvezda. Za 40 godina u Zvezdi, nikad nisam ni jednom izjavom, ni uticajem, ni ponasanjem nista uradio protiv, vec samo u korist Crvene zvezde. Nikad se nisam bavio drugim klubovima i moj najveci doprinos jeste ljubav, rad i borba za sto vecu Zvezdu.
Kad prodje vreme, to ljudi vide i vise bi se objektivno cudio da mi neko nesto zamera. Nema veceg priznanja, nego ako vam "zameraju" sto idete. Ali, vreme je neumitno...
Vladimir Cvetkovic je dobitnik Oktobarske nagrade Beograda, Majske nagrade SOFK Srbije, Zlatnog grba Beograda, Ordena bratstva i jedinstva sa srebrnim zracima, Ordena rada sa zlatnim vencem, prvi je nosilac Specijalnog priznanja Zvezdine revije, dobitnik je nagrade za zivotno delo KK Crvena zvezda, osvajac je vise od 50 medalja sa raznih takmicenja, a medju njima i srebrna sa OI u Meksiku 1968. i dve srebrne sa SP u Riju 1963. i u Montevideu 1967. godine. Da li je to sve i koje priznanje Vam je najdraze?
"Najvece zivotno priznanje mi je kad se kaze - Cvele, a svi znaju da je to - Crvena zvezda! Sve drugo se zaboravlja. Ko je voleo i ko nije voleo Zvezdu, kad kaze - Cvele, zna se da je to - Zvezda! Od pocetka do kraja zivota...

Valok Marko

5. mart 1927 Surčin

Rođen u Surčinu mladost je proveo u Zemunu. Sa 12 godina bio je član podmlatka fudbalskog kluba Vitez, a sa 16 već prvotimac Zemuna. Posle oslobođenja punih 11 godina proveo je u Partizanu pošto ga je pre toga kao izuzetnog talenta primetio poznati Ilješ Špic. Za Partizan je odigrao 401 utakmicu i dao 333 gola. Za reprezentaciju je igrao šest puta. Bio je izraziti strelac snažne konstrukcije preciznog osećaja za prostor i instikta za gol.
Još dok je bio aktivan fudbler završio je trenersku školu. Od 1959. do 1963. godine bio je instruktor za sport i organizator fudbala u burmanskoj armiji. Po povratku u Jugoslaviju radio je u stručnom štabu Partizana, a 1964-65. bio je trener prvog tima crno-belih koja je osvojila šampionsko znamenje.
Trenirao je nekoliko domaćih klubova (Budućnost, Vojvodina, Galenika, Rad, Borac iz Banjaluke, OFK Beograd) a radio je i u inostranstvu u SAD, Turskoj, Kuvajtu.
Po penzionisanju preselio se među ribolovce, ali redovan je na utakmicama Partizana.
- Kao dečak sam bio brži i snažniji od vršnjaka i to me je izdvojilo od ostalih. Moj razvoj je bio spontan, bez prave fudbalske naobrazbe koju sam dobio tek pošto sam došao u Partizan pod stručnu pasku sjajnog stručnjaka Ilješa Špica. - govorio je kasnije Valok.
- Pogrešno je mišljenje da sam ja stvorio strelca Marka Valoka. Ne, samo trener Špic i ja smo pomogli da se njegov prirodni
talenat razvije i potpuno izrazi. Sve ostalo je bilo produkt njegovog prirodnog dara, instikta, osećaja za prostor jer je on
odlično driblovao, igrao glavom, obema nogama. Istina je drugačija. Valok je meni pomogao da se iskažem kao majstor
pasa jer se znao odlično postaviti, osloboditi prostor, drugim rečima naterati me da odigram "pravu" loptu. Koliko sam ja
njemu pomogao da pokaže sve svoje vrline i on je meni uzvraćao istom merom u prezentaciji mojih prednosti u
fudbalskoj igri - govorio je legendarni Stjepan Bobek.
Stariji ljubitelji fudbala pamte ga po velikom rivalstvu sa zvezdinom legendom Rajkom Mitićem i kao učesnika čuvene utakmice na Olimpijskim igrama u Helsinkiju 1952. godine, kada su fudbaleri Jugoslavije osvojili srebro savladavši selekciju SSSR sa 3:1.
Marko Valok je imao jedinstvenu karijeru u nasem sportu, istovremeno je bio vrhunski fudbaler - reprezentativac i vojno lice. Napredovao je do cina potpukovnika. Posle Stjepana Bobeka, Marko Valok je bio najbolji golgeter u istoriji crno belih.
Kao partizanski borac, kasnije i oficir, fudbal je počeo da igra tokom službe u Armiji, a u Prvoj ligi pojavio se u sezoni 1947/48. u dresu beogradskog Partizana. Do 1959. odigrao je za "crno-bele" ukupno 403 utakmice i postigao 333 gola, tako da na klupskoj listi strelaca-rekordera zauzima drugo mesto, iza nenadmašnog Bobeka (403 gola).
S Partizanom je 1949. osvojio prvenstvo, a 1952, 1954. i 1957. godine Kup maršala Tita. U prvenstvu 1950. bio je najbolji ligaški strelac sa 17 golova. U Prvoj ligi odigrao je 165 utakmica i postigao 90 golova.
Pored dva susreta za "B" selekciju 1949-1951 odigrao je i šest utakmica za reprezentaciju Jugoslavije, za koju je postigao tri gola. Debitovao je 19. juna 1949. protiv Norveške (3:1) u Oslu, a poslednju utakmicu odigrao je 8. oktobra 1950. protiv Austrije (2:7) u Beču. Igrao je na mestu desnog krila i vođe navale.
Od 1977. do 1979. bio je trener reprezentacije Jugoslavije i vršio dužnost selektora. U završnici prvenstva 1983/84. vodio je drugoligašku ekipu FK Rad iz Beograda.

I igrač i stručnjak

Dragoslav Stepanović
30. avgust.1948. Rekovac

Igračka karijera: OFK Beograd, Crvena zvezda, Ajntraht Frankfurt, Vormatija Vorms, Mančester Siti
Reprezentacija Jugoslavije: 34 utakmice/1 gol
Trenerska karijera: Progres Frankfurt, FSV Frankfurt, Rot Vajs, Ajntraht Trir, Ajntraht Frankfurt, Bajer Leverkuzen, Atletik Bilbao, AEK Atina, Lajpcig, Štutgart Kikers, Ofenbah, Rot Vajs Oberhauzen, Šenjang, Zamalek Kairo
Trofeji: Kup Nemačke 1995.

S uspehom je igrao OFK Beograd (1965-1974) i beogradske Crvene zvezde (1974-1976), odigravši takoreći u jednom dahu više od 30 utakmica za reprezentaciju. Počeo je u ekipi Mladog proletera sa Novog Beograda i kao istaknuti omladinac 1965. prešao u OFK Beograd, za koji se na prvoligaškoj sceni pojavio u prvenstvu 1966/67. Pošto je za beogradske ,,plave" odigrao 201 prvoligašku utakmicu i postigao 11 golova (kao član OFK Beograda bio je 30 puta reprezentativac), prešao je u Crvenu zvezdu za koju je od 20. januara 1974. do 6. oktobra 1976. odigrao ukupno 72 utakmice (od toga 30 prvenstvenih) i postigao dva gola. Nastavivši karijeru u inostranstvu, nosio je između 1976. i 1978. godine dres ekipe Eintracht iz Frankfurta (49 utakmica Bundeslige i tri gola), zatim drugoligaške nemačke ekipe Wormatia Worms (1978-1979), da bi posle toga u engleskoj ekipi Manchester City (1979-81) bio prvi stranac koji je postao kapiten ovoga tima. Karijeru je završio u ekipi Wormatia Worms 1982. godine. Uz tri utakmice i jedan gol za mladu reprezentaciju (1968-1970), odigrao je i 34 utakmice i postigao jedan gol za najbolju selekciju Jugoslavije. Debitovao je 18. aprila 1970. u prijateljskom susretu protiv Austrije (1:1) u Sarajevu, zatim je učestvovao 1972. na Kupu nezavisnosti Brazila, a od dresa sa državnim grbom oprostio se 24. februara 1976. u prijateljskoj utakmici prptiv Alžira (2:1) u Alžiru. Završio je Visoku trenersku školu u Kelnu, trenirao je brojne Nemačke klubove,a stalno živi u SR Nemačkoj.
Kad se traži novi trener Crvene zvezde ili selektor "orlova" Dragoslav Stepanović je dežurni kandidat, ali samo to.Ali, nije ni odustao od tih ambicija.
Kao trener afirmisao u Nemačkoj, gde je proveo i veći deo igračke karijere. Radio je i u Španiji (Atletik Bilbao), Grčkoj (AEK) i Kini, ali ne i u Srbiji. Sve do leta 2007. godine, kada preuzima nestabilni Čukarički konsoliduje tim, klub to ne može da prati pa Stepi diže sidro, da bi kratko trajao na klupi Vojvodine iz Novog Sada. Dok čeka novu kandidaturu privremeno radi kao skaut za jednu nemačku agenciju.
Bio je fudbaler istančanog nerva za igru i nadigravanja i uprkos tome što je igrao na mestu levog beka, u dresu OFK Beograda, Crvene zvezde i reprezentacije Jugoslavije pokazivao je najbolje osobine igrača veznog reda.
U međuvremenu, privremeno, latio se posla skauta:
- Trenutno radim za jednog nemačkog menadžera kao skaut. Zadatak mi je da mu preporučim četvoricu-petoricu igrača iz naše lige, koji su sposobni da odmah igraju u Bundesligi. Zato sam od starta prolećnog dela Superlige počeo da posmatram igrače. To ne znači da planiram na duže staze da budem skaut, jer sigurno još tri-četiri godine mogu da radim kao trener što ću i da iskoristim, samo što trenutno nemam odgovarajućih ponuda.
Najveće trenerske uspehe doživeo je u Nemačkoj, gde je vodio Ajntraht iz Trira, Ajntraht iz Frankfurta, Bajer Leverkuzen, Lajpcig, Štutgart Kikers, Ofenbah i Oberhauzen. S Bajerom je 1995. godine osvojio Kup Nemačke, a najbliži tituli - popularnoj „salatari" - bio je dve godine ranije, kad je bukvalno u poslednjem kolu prepustio tron Štutgartu.
Rudi Feler, Bernd Šuster, Paolo Serđo, Entoni Jeboa, Vasilis Lakis... samo su neka od velikih igrača koje je Stepanović svojevremeno trenirao.
Reprezentacija Srbije je želja koja se ne gasi.
- Veoma blizu ispunjenju te želje bio sam 1998. godine, kad sam pred Svetsko prvenstvo u Francuskoj umalo postao selektor Nigerije. Ugovor je bio na stolu, a u međuvremenu me je pozvao Bora Milutinović i rekao: „Kume, oni žele mene". Znao sam da pored njega nemam šansi. Voleo bih da mi se ponovo ukaže prilika da preuzmem neku reprezentaciju jer smatram da sam stekao bogato iskustvo koje može da mi pomogne da budem uspešna u tom poslu.
Kao trener oprobao se i u domovini., Sa uspehom je vodio Čukarički, Vojvodinu, Laktaše iz Republike Srpske. Reprezentacija je još uvek samo želja...

Zlatni olimpijac

Nišović Mirko

2. jul 1961. Zemun

Mirko Nišović, jedan od najuspešnijih srpskih sportista, zlatni olimpijac iz Los Anđelesa, višestruki osvajač svetskog trona u kanuu dvokleku sa Matijom Ljubekom ,posle trofejne takmičarske karijere, sada jednako uspešno vodi Kajakaški savez Srbije.
"Još kao školarac rano ujutru, pre časova odlazio bih na Dunav na trening. Posle toga penjao bih se nekih 300 metara do škole na časove, a po završetku škole, naravno, opet na reku gde su me čekala još dva treninga. Život vrhunskog kajakaša iziskuje ogroman fizički napor i pravi sprtanaski život. Stalno si na putu, odvojen od porodice, ali ukoliko želiš uspeh, moraš zaista da budeš posvećen. U to vreme vrhunski sportisti nisu imali na fakultetima razumevanja za takmičarske obaveze. Mislim da je za današnje mlade sportiste važno da usklade sport i obrazovanje i neophodno je da im obrazovne institucije u tome pruže podršku.
Nišović je prvi međunarodni uspeh ostvario osvajanjem medalje na SP za juniore u Tampereu 1979. godine. Samo tri sezone kasnije osvojio je svetski tron u seniorskoj konkurenciji, a zatim i zlatno olimpijsko odličje. Učesnik je tri Olimpijade (Moskva 1980, Los Andjeles 1984. i Seul 1988. godine). Osvojio je dve zlatne olimpijske medalje i šest svetskih odličja (tri zlata, dva srebrna i jedno bronzano. Predsednik je Kajakaškog savza Srbije od 2001. godine, član Predsedništva Olimpijskog komieta Srbije, predsednik Kajakaškog saveza Beograd od 2002., potpredsednik sportskog saveza Beograd od 2006. predsednika Sportskog saveza Zemuna od 2005., predsednika KK Zemun od 2001., nosilac nacionalnog priznanja Ministarstva oMladine i sports RS.
Živi i radi u rodnom Zemunu gde drži restoran "Zlatno veslo".
Kao takmičar nastupao je za Ivo Lola Ribar, Zmaj i Zemun svi iz Zemuna a boje nacionalne selekcije branio je deset godina od 1979. do 1989. godine.
"Svi moji uspesi u seniorskoj konkurenciji vezani su za Ljubeka. Udružili smo snage i to se pokazalo odličnim potezom. Vladali smo svetskom scenom šest godina i popeli se na olimpijski tron.
"Naš sport iziskuje maksimalnu spremnost i uvek morate biti u treningu, tako da nam za slavlje i opuštanje ne ostaje mnogo vremena. Poznato je da su kajakaši izuzetno jaki i spremni, odlični u trčanju, dizanju tegova, plivanju, veslanju, gimnastici. Koliko je kajak zahtevan najbolje govori činjenica da se još uvek voze ista vremena kao i nekada, da se rekordni ne obaraju tako lako.
U sećanju najtrofejnijeg srpskog kajakaša kao najteža ostala je upravo trka na Univerzijadi u Zagrebu 1987. godine.
"Išao sam na medalju, a bio sam tek sedmi. Tada mi jednostavno čamac nije išao. Objektivno trebalo je da budem drugi ili treći, ali ni danas ne znam zašto se trka tako završila. Svaki kajakaš ima u karijeri trenutak u kojem čamac, jednostavno - ne ide. čini mi se da sada, kada pripremem novu Univerzijadu, baš zbog te trke imam obavezu više da sve bude za medalju.

Tihi džin

Dejan Bodiroga
2. mart 1973. Zrenjanin

Dejan Bodiroga (rođen 2. marta 1973. u Zrenjaninu) je srpski košarkaš. Mnogi ljubitelji košarke ga smatraju najboljim igračem koji nikada nije igrao u NBA ligi. Sa reprezentacijom Jugoslavije Bodiroga je osvojio srebro na Olimpijskim igrama 1996., dva Svetska prvenstva i 3 Evropska prvenstva. Dejan Bodiroga je poznat je zbog liderstva, košarkaške inteligencije i sposobnosti da igra na svim pozicijama.
Član je humanitarne organizacije Grupa 7.
Dejan Bodiroga je rođen 2. marta 1973. u porodici Vase i Milke Bodiroge. U početku je trenirao fudbal, a košarkom je počeo da se bavi sa 13 godina u košarkaškom klubu Mašinac (Servo Mihalj) pod nadzorom trenera Radeta Prvulova. U prvi tim Mašinca ga je sa 15 godina uveo Miodrag Nikolić, bivši košarkaš OKK Beograda i jugoslovenski reprezentativac.
Karijera: Proleter Zrenjanin (1989-90), Zadar (1990-92), Trst (1992-94), Olimpija Milano (1994-96), Real Madrid (1996-98), Panatinaikos (1998-2002), Barselona (2002-05), Virtus Roma (2005-07).
Klupski trofeji: šampion Italije, Kup Italije sa Olimpijom, Kup Evrope sa Realom, tri puta šampion Grčke sa PAO, šampion Evrope sa PAO, Kup Grčke sa PAO, dva puta šampion Španije, šampion Evrope, Kup kralja i Superkup Španije sve sa Barselonom.
Reprezentativni trofeji: zlato na EP 1995, 1997. i 2001, bronza na EP 1999, zlato na SP 1998. i 2002, srebro na OI 1996.
Bodirogina profesionalna karijera je započela kada ga je, sa 17 godina, primetio Krešimir Ćosić na kampu u Puli. Ćosić je ubedio Bodiroginu porodicu da dozvole njihovom sinu da 1989. pređe u KK Zadar. Za Zadar nije mogao da igra prve sezone zbog nerešenog statusa sa Vojvodinom, sa kojom je navodno potpisao ugovor. U Zadru je trenirao dva puta dnevno pod palicom Josipa Grdovića, trenera juniorskog tima. Režim treninga se sastojao od jutarnjeg tročasovnog (od 7 do 10) i četvoročasovnog večernjeg treninga (od 8 uveče do ponoći). U to vreme se prvi put pojavio u mlađim selekcijama Jugoslavije. Bio je najmlađi igrač juniorske reprezetnacije koja je osvojila peto mesto na Evropskom prvenstvu u Hroningenu, u Holandiji. Ovde je zbog godina malo igrao, ali je Svetskom juniorskom prvenstvu 1991. u Edmontonu bio najkorisniji igrač prvenstva. Jugoslavija je u utakmici za treće mesto poražena od Argentine. 4. jula iste godine je debitovao u porazu seniorske reprezentacije od Španije na Mediteranskim igrama u Atini.
Bodirogina karijera u Zadru je došlao do preuranjenog kraja kada je izbio rat u Hrvatskoj. Život u Zadru je postojao nepovoljan za Bodirogu, pa je njegov mentor Ćosić (koji je u to vreme trenirao AEK) organizovao probe u AEK-u i Olimpijakosu. Oba kluba su nudila Bodirogi ugovor pod uslovom da uzme grčko državljanstvo, ali je Bodiroga odbio. Ćosić je onda procenio da je za njega najbolja sredina Trst, čiji je košarkaški tim, u kom su radili Bogdan Tanjević i Aleksandar Nikolić i kog je finansijski podržavao Stefanel, ušao u prvu ligu.
Trst
Bodiroga nije mogao da igra u početku za Stefanel, jer su mesta za strance popunili Leri Midlton i Silvester Grej. Sportski list Gazeta delo sport ga je krajem 1992. svrstao na 15. mesto liste najboljih igrača Evrope, zajedno sa Slovencem Jurijem Zdovcem. Već u svojoj prvoj profesionalnoj sezoni imao je prosek od 21,2 poena. Prvu briljantnu partiju odigrao je 10. januara 1993. kada je u meču protiv Benetona 93:77 postigao 32 poena. 1. marta 1993. Stefanel je u Trstu savladao ekipu Panasonika sa 90:89, a on je postigao 51 poen. Bodiroga je predvodio Trst do plej-ofa iz kog ih je izbacio Kantu.
Dejan Bodiroga je imao još jednu odličnu sezonu u Trstu, a ovog puta je Trst stigao do polufinala u kom ih je sa 3-0 savladao Skavolini iz Pezara predvođen Karltonom Majersom. Krajem 1993, na Božićnom turniru u Madridu, proglašen je za najboljeg igrača, a Stefanel je zauzeo treće mesto. Realu je dao 31 poen, reprezentaciji Brazila i Estudijantesu po 21. Trst je stigao i do finala Kupa Radivoja Koraća u kome je poražen od solunskog PAOK-a u kome su igrali Zoran Savić, Volter Beri i Bane Prelević. Sa ovim se završava Bodirogina karijera u gradu Trst, pošto je ekipa izgubila podršku Stefanela, koji je postao sponzor Olimpije, zbog čega su trener Tanjević i većina igrača Trsta (Gregor Fućka, Alesandro De Pol, Fernando Đentile) prešli u Milano.
Olimpija Milano
Sezona 1994/1995 je išla dobro po Bodirogu. Olimpija je u evropskim takmičenjima stigla do finala Kupa Radivoja Koraća, u kom ih je savladala berlinska Alba Svetislava Pešića, koji će igrati veliku ulogu u kasnijoj Bodiroginoj karijeri. U prvenstvu Italije tim je stigao do polufinala, u kom su poraženi 3-2 od kasnijeg šampiona Baklera, za koji je tada igrao Predrag Danilović.
U leto 1995. Bodiroga sa reprezentacijom osvaja Evropsko prvenstvo u košarci 1995. u Atini u jednom od najuzbudljivijih finala u istoriji evropskih prvenstava protiv Litvanije, za koju su igrali Šarunas Marčuljonis, Arvidas Sabonis i Rimas Kurtinaitis. Istog leta Bodirogu su na draftu odabrali Sakramento Kingsi kao 51. pika u drugoj rundi.
Sledeće sezone Olimpija je osvojila Kup Italije, ali je opet put poražena u finalu Kupa Radivoja Koraća od turskog Efes Pilsena. U prvenstvu Italije Bodiroga je postizao prosečno 23,3 poena na 32 utakmice i doveo tim do plej-ofa. U polufinalu su se revanširali Bakleru 3-1, a u finalu je poražen Timsistem Saše Đorđevića, Karltona Majersa i Alesandra Frozinija.
Na Olimpijskim igrama 1996. u Atlanti Bodiroga je osvojio srebrnu medalju nakon što je Jugoslavija 30 minuta mučila Tim snova za koji su igrali Šakil O'Nil, Čarls Barkli, Skoti Pipen, Hakim Olajdžuon, Dejvid Robinson i drugi.
Real Madrid
Bodiroga je u leto 1996. prešao u madridski Real koji je tada trenirao Željko Obradović za milion dolara po sezoni. Sa Realom je stigao do finala plej-ofa, ali je Real izgubio u petoj utakmici od svog večitog rivala Barselone, za koji su igrali Đorđević i Arturas Karnišovas. Real je morao da se zadovolji osvajanjem evropskog Kupa pobednika kupova.
Sa reprezentacijom Bodiroga je odbranio zlato na Evropskom prvenstvu 1997. u Barseloni.
Sledeće sezone Real je napustio Željko Obradović i prešao u Beneton. Plej-of se za Bodirogu završio jednu rundu ranije pošto je Real u polufinalu ispao od TDK Manrese. Dejan Bodiroga je proglašen za najkorisnijeg igrača lige u sezoni 1997/1998.
Na Svetskom prvenstvu 1998. u Atini. Bodiroga je osvojio zlatnu medalju. U polufinalnoj utakmici protiv Grčke Bodiroga je igrao pod inekcijama i postigao je 30 poena. U finalu je poražena Rusija 64:62, Bodiroga je proglašen za najkorisnijeg igrača prvenstva, a krajem godine za najboljeg sportistu Jugoslavije i najboljeg košarkaša Evrope za 1998.
Panatinaikos
U leto iste godine Bodiroga je potpisao za grčki Panatinaikos, koji je te sezone osvojio nacionalno prvenstvo nakon 14 godina čekanja, a predsednik tima Pavlos Janakopulos je stvarao tim koji bi bio sposoban da osvoji Evroliga. Bodiroga je bio poslednji deo slagalice koja je već uključivala Dina Rađu, Fragiskosa Alvertisa i trenera Slobodana Subotića. Panatinaikos je uspeo da odbrani prvenstvo, ali nije uspeo da osvoji Evroligu, ali je Dejan Bodiroga proglašen za najboljeg igrača grčkog prvenstva.
Na Evropskom prvenstvu u košarci 1999. u Francuskoj, Jugoslavija je osvojila bronzanu medalju, izgubivši u polufinalu od Italije 71:62. Bodiroga je zbog povreda nekoliko igrača igrao plejmejkera veliki deo prvenstva.
Sledeće sezone Panatinaikos, pojačan novim trenerom Željkom Obradovićem i Željkom Rebračom je osvojio prvenstvo Grčke i Evroligu, savladavši u finalu izraelski Makabi Tel Aviv, dok je Bodiroga ponovo uzeo titulu najboljeg igrača grčkog prvenstva.
Na Olimpijskim igrama 2000. u Sidneju je izostao uspeh, pošto je Jugoslavija zauzela šesto mesto.
U junu 2001. osvojio je treću uzastopnu titulu prvaka Grčke. U sezoni 2000/01 bio je i najprecizniji igrač prvenstva Grčke za dva poena (64,2 %).
Uoči Evropskog prvenstva 2001. u Istambulu Dejan Bodiroga je izabran za kapitena reprezentacije Jugoslavije. Na ovom prvenstvu je odigrao svoj 100. meč za nacionalni tim protiv Estonije (86:73). Reprezentacija predvođena selektorom Svetislavom Pešićem je ponovo postala prvak Evrope, savladavši u finalu domaćina Tursku sa 78:69.
Sledeće sezone Panatinaikos je ponovo osvojio Evroligu.
Najveći uspeh u Bodiroginoj karijeri je zlatna medalja na Svetskog prvenstva 2002. u Indijanapolisu. U finalu je Argentina vodila sa 74:66, dva minuta i 17 sekundi pre kraja, a Bodiroga je sam doneo produžetak, postigavši svih devet poena za Jugoslaviju poslednja dva minuta.
Te godine dobio je tri priznanja za najkorisnijeg igrača: za finale Svetskog prvenstva, za TOP 16 Evrolige, za finalni turnir Evrolige. Kao najbolji igrač sveta mimo NBA prešao je tog leta u Barselonu.
Barselona
Već u prvoj sezoni u Barseloni, opet pod palicom Svetislava Pešića, je osvojio trostruki trofej: prvenstvo i kup Španije, kao i titula prvaka Evrope na fajnal-foru u Barseloni. U roku od tri meseca poneo je dva trofeja za najkorisnijeg igrača: na finalnim turnirima Kupa Kralja i Evrolige.
13. jula 2003. se oženio Ivanom Medić. Bodiroga nije igrao za reprezentaciju te godine na Evropskom prvenstvu 2003. u Švedskoj, koja je te godine bila šesta. Leto 2003. je bilo prvo leto od 1995. da Bodiroga nije bio u reprezentaciji.
Barselona je 2004. odbranila titulu prvaka Španije, ali ne i Evrope. Dejan je proglašen za najboljeg igrača španske lige i uvršten je u idealnu petorku Evrolige.
Iste godine je sa reprezentacijom doživeo svoj najveći neuspeh - 11. mesto na Olimpijskim igrama 2004. u Atini.
Lotomatika
U leto 2005. Bodiroga se vratio u Italiju, ovaj put u Lotomatiku, opet kod Svetislava Pešića. Na Evropskom prvenstvu 2005. u Srbiji i Crnoj Gori, Bodiroga se oprostio od reprezentacije, nakon poraza 74:71 od Francuske u četvrtfinalu.
Lotomatika je te sezone ispala u osmini finala ULEB kupa, tesno izgubila u finalu Kupa Italije od Napolija i završila na šestom mestu u prvenstvu Italije. Bodiroga je regularni deo sezone završio sa prosekom od 15,7 poena po utakmici.
U prvom kolu plej-ofu Lotomatika se suočila sa favorizovanom Sijenom. Nakon poraza u prvoj utakmici, Virtus je pobedio u sledeće tri utakmice, a Bodiroga je na svakoj utakmici postizao najviše poena za svoj tim.
Nakon poraza u polufinalu prvenstva Italije od Montepaskija, Bodiroga je okončao karijeru i prihvatio je ponudu Lotomatike da bude sportski direktor u sledeće tri godine.
- Velika čast. Drago mi je da me nisu zaboravili, pogotovo što je od osvajanja poslednje evropske titule prošlo sedam godina - kaže Bodiroga, koji ne može da izdvoji koji mu je trofej najdraži, ali je ponosan što je sa saigračima i stručnim štabom 2003. podario Kataloncima prvu titulu prvaka Evrope, posle nekoliko decenija bezuspešnih juriša.
Bodiroga je i kroz glasanje ispisao još jednu zlatnu stranicu srpske košarke. Ko će je nastaviti u drugoj deceniji?
- Rano je govoriti o tome, tek je počela. Period od jedne decenije je praktično cela profesionalna karijera. Imamo mnogo talentovanih igrača koji igraju u velikim klubovima, koji su nosioci nacionalnog tima. Možda Teodosić, Tepić, Veličković... budu među najboljima na kraju tekuće decenije, ali imamo i „klince" koji još nisu zakoračili na veliku scenu - jasno je da, iako je uzeo „tajm-aut", Dejan prati dešavanja.
Možemo li ga uskoro opet videti u zvaničnim košarkaškim forumima...
- Posle 20 godina, proteklog leta sam uzeo duži odmor, ali košarka je deo mene, tako da sam i dalje u njoj na jedan neobavezan način, kao posmatrač, i u toj se ulozi osećam dobro.
Bodiroga u idealnom timu prošle decenije (Sportal 16.mart 2010)
Naš proslavljeni reprezentativac izabran u idealan Evroligin tim za prošlu deceniju! U pitanju je Dejan Bodiroga, a mesto mu je apsolutno zasluženo pripalo. Po izboru navijača i eksperata Dejanu Bodirogi društvo prave Dimitris Dijamantidis, Džej Ar Holden, Šarunas Jasikevičijus, Trajan Lengdon, Huan Karlos Navaro, Teodoras Papalukas, Entoni Parker, Ramunas Šiškauskas i Nikola Vujčić.
Zanimljivo je da je među 10 laureata Bodiroga jedini košarkaš koji više nije aktivan, trostruki je osvojač titule prvaka Evrope (2000. i 2002. sa Panatinaikosom i 2003. sa Barselonom) i dvostruki MVP Fajnal-fora.
U glasanju je učestvovao 35 novinara i 125 hiljada ljubitelja košarake širom Evrope sa preko milion i 250 hiljada glasova. Među nominovanim igračima iz Srbije bili su još Marko Jarić, Igor Rakočević, Dejan Tomašević i Miloš Vujanić.

Titular crno-belih

Duško Vujošević

3. mart 1959. Podgorica

Duško Vujošević je rođen 3.marta 1959. u Podgorici.Od 1964.živi u Beogradu.Trenerskim poslom je počeo da se bavi još kao 17-godišnjak, 1976. godine. Sve do 1982. godine radio je sa mlađim kategorijama u Partizanu. Posle toga, jednu sezonu provodi u OKK Beogradu, gde vodi juniorsku ekipu sa kojom osvaja Prvenstvo Jugoslavije. Te godine radio je i sa prvim timom OKK Beograda.
Posle odsluženja vojnog roka, godinu dana je radio u Mladosti iz Zemuna, da bi se pred sezonu 1985/86 vratio u Partizan, gde je postao pomoćni trener prvog tima. Posle smene prvog trenera, tokom sezone 1986/87, u 27. godini života, postaje prvi trener Partizana i iste sezone osvaja titulu prvaka Jugoslavije. U sezoni 1987/88 Vujošević je predvodio Partizan do Fajnal Fora Kupa evropskih šampiona u Ganu na kome crno-beli osvajaju treće mesto. Vujošević je vodio Partizan i u sledećoj sezoni, 1988/89, kada je osvojio Kup Radivoja Koraća i Kup Jugoslavije.
U sezoni 1989/90 bio je prvi trener španske Uelve iz Granade, da bi se posle toga vratio u Partizan, koji je vodio u sezoni 1990/91 i stigao do finala Plej ofa. I sledeće sezone, 1991/92, Vujošević je stigao do finala Plej ofa, ovaj put sa Crvenom zvezdom. Od 1992. do 1998. godine radio je u Italiji, gde je sa uspehom vodio ekipe Breše, Pistoje i Skavolinija.
Po povratku iz Italije, Vujošević je u sezoni 1998/99 bio šef stručnog štaba podgoričke Budućnosti, a od 1999. do 2001. dve sezone je vodio beogradski Radnički.
Od povratka u Partizan, 2001. godine, osvojio je osam titula prvaka države (2002, 2003, 2004, 2005, 2006, 2007, 2008 i 2009), tri Kupa (2002, 2008 i 2009) i tri titule prvaka NLB lige (2007, 2008 i 2009), čime je postao najtrofejniji trener u istoriji kluba.
Kao trener juniorske reprezentacije Jugoslavije osvojio je Prvenstvo Evrope u Vrbasu 1988. godine i četvrto mesto na Svetskom juniorskom prvenstvu 1991. godine.
U proleće 2003. godine postavljen je za selektora seniorske reprezentacije Srbije i Crne Gore, sa kojom je na Evropskom prvenstvu u Švedskoj osvojio šesto mesto,suočen sa brojnim problemime u vidu otkaza igrača i opstrukcija mutnih krugova u košarkaškom savezu. Ovog proleća je prihvatio funkciju selektora Crne Gore.
Vujošević je trener koji je poznat po izvanrednom radu sa mladim igračima kojima ukazuje šansu .Divac, Paspalj, Danilović, Đorđević, Krstić, Perović, Veličković, Peković, Tepić, Tripković, Vujanić, Avdalović, Šćepanović, Milojević su samo neka od imena na čiji je razvoj Vujošević presudno uticao...

Kada se u proleće 2001. vratio na klupu KK Partizan, rekao je da su mu jedina dva cilja: dobri rezultati i stvaranje igrača. Sedam godina kasnije jednostavno nije moguće utvrditi u čemu je bio uspešniji. Naravno, reč je o treneru crno-belih, temperamentnom Dušku Vujoševiću, koji je poslednjih nekoliko godina "najveći krivac" što pristalicama kluba iz Humske, ali i svim pravim ljubiteljima košarke u našoj zemlji, ne silazi osmeh s lica. Ove godine uspeo je da uvede Partizan među osam najboljih timova na Starom kontinentu i pored izuzetno teške finansijske situacije u kojoj se klub nalazi. Pre tačno dvadeset godina, s klupe je predvodio isti tim do fajnal-fora, a mnogi se nadaju da bi taj neverovatan uspeh mogao da ponovi i ove godine.
Duško Vujošević rođen je 3. marta 1959. u Podgorici. Igrao je za mlađe kategorije Partizana i KK Vojvoda Stepa, trenerskim radom počeo je da se bavi već sa 17 godina. Sve do 1982. radio je s mlađim kategorijama crno-belih, posle toga s juniorskom ekipom OKK Beograda osvaja prvenstvo Jugoslavije. Uoči sezone 85/86. vratio se u Partizan kao prvi pomoćnik Vladislava Lučića, a posle njegove smene, tokom sezone 86/87, u 27. godini postaje prvi trener crno-belih i odmah osvaja titulu državnog prvaka. U sezoni 87/88. predvodio je tim do fajnal-fora Kupa šampiona u Ganu (3. mesto), već sledeće godine osvaja Kup Koraća i Kup Jugoslavije. Jednu sezonu je radio u španskoj Pulevi iz Granade, 90. se vratio u Partizan, a 91/92. vodio Crvenu zvezdu do finala plej-ofa. Od 92. do 98. radi u Italiji (Breša, Pistoja i Skavolini), u sezoni 98/99. kao šef stručnog štaba Budućnosti, a od 1999. do 2001. kao trener Radničkog. S juniorskom reprezentacijom osvojio je EP u Vrbasu 88. i četvrto mesto na SP u Edmontonu 91. Od povratka u Partizan, 2001. osvojio je šest titula prvaka države (2002, 2003, 2004, 2005, 2006 i 2007), dva trofeja u nacionalnom Kupu (2002, 2008) i titulu u regionalnoj Jadranskoj ligi (2008), čime je postao najtrofejniji trener u istoriji kluba.
U proleće 2003. postavljen je za selektora seniorske reprezentacije Srbije i Crne Gore, s kojom je na Evropskom prvenstvu u Švedskoj osvojio šesto mesto. Prošlog leta imenovan je za prvog trenera reprezentacije Crne Gore.
Pojedinci mu zameraju da nema kulturu ponašanja kada vodi utakmice, da je veliki demagog, da je nepristojan i neobjektivan... Međutim, reč je samo o osobama koje mu zavide na harizmi i uspesima.

Vujošević je trenerskim poslom počeo da se bavi 1976. Do 1982. godine radio je sa mlađim kategorijama u Partizanu. Sledeću sezonu je proveo u OKK Beogradu, gde je vodio juniorsku ekipu koja je osvojila Prvenstvo Jugoslavije. Te godine radio je i sa prvim timom OKK Beograda.
Posle odsluženja vojnog roka, godinu dana je radio u Mladosti iz Zemuna, a pred sezonu 1985/86 vratio se u Partizan, gde je postao pomoćni trener prvog tima. Posle smene prvog trenera, tokom sezone 1986/87, u 27. godini života, postajo je prvi trener Partizana i iste sezone osvajio titulu prvaka Jugoslavije. U sezoni 1987/88 Vujošević je predvodio Partizan do fajnal-fora Kupa evropskih šampiona u Ganu, na kom je Partizan osvojio treće mesto. Vujošević je vodio Partizan i u sledećoj sezoni, 1988/89, kada je osvojio Kup Radivoja Koraća i Kup Jugoslavije.
U sezoni 1989/90 Vujošević je bio je prvi trener španske Uelve iz Granade, da bi se posle toga vratio u Partizan, koji je vodio u sezoni 1990/91 i stigao do finala plej-ofa, u kom je poražen od ekipe POP 84. Od 1992. do 1998. radio je u Italiji, gde je vodio ekipe Breše, Pistoje i Skavolinija.
Po povratku iz Italije Vujošević je u sezoni 1998/99 bio šef stručnog štaba podgoričke Budućnosti, a od 1999. do 2001. dve sezone je vodio beogradski Radnički.
Od povratka u Partizan, 2001, osvojio je sest titula prvaka države (2002, 2003, 2004, 2005, 2006 i 2007) i jedan Kup (2002), čime je postao najtrofejniji trener u istoriji kluba.
Kao trener juniorske reprezentacije Jugoslavije osvojio je Prvenstvo Evrope u Vrbasu 1988. godine i četvrto mesto na Svetskom juniorskom prvenstvu 1991. Duško Vujošević je trener koji je poznat po izvanrednom radu sa mladim igračima.
U proleće 2003. postavljen je za selektora seniorske reprezentacije Srbije i Crne Gore, sa kojom je na Evropskom prvenstvu u Švedskoj osvojio šesto mesto.

Fudbalski glumac za sve uloge

Vojislav Vojkan Melić

5. januar 1940. Šabac - 7. april 2006. Beograd

Govorilo se da je bio najbolji šabački fudbaler svih vremena, čak uspešniji od legendarnog Save Stefanovića. Kao svestran fudbaler sa brojnim vrlinama igrao je na čak sedam mesta u reprezentaciji. Jedino nije igrao na mestu golmana, bekova i centrahalfa. Takvu polivalentnost nije ponovio gotovo ni jedan fudbaler u novijoj istoriji fudbalskog sporta ne samo na ovim prostorima...
Karijeru je počeo u šabačkoj Mačvi da bi odmah bio zapažen zahvaljujući treneru Bošku Raliću ubrzo je prešao u Crvenu zvezdu za koju je izmedju 19. avgusta 1960. i 2. aprila 1967. s velikim uspehom nosio crveno-belih dres i odigrao 312 mečeva, od toga 140 prvenstvenih. Postigao je 54 pogotka. U sezoni 1963/64. u onoj čuvenoj generaciji koju je profilisao još čuveniji Miša Pavić sa Zvezdom je osvojio duplu krunu. Naravno, po svemu uzor drugim dostigao je do kapitenskih zasluga. Traku je preuzeo Vladice Popovića, predao je Draganu Džajiću.
U knjizi Zvonimira Magdića sjanog novinarskog asa iz zagreba ostalo je svedočanstvo izuzetnog poštovanaj za ovog svestranog fudbalera: Melić nije zvanično postao Crvene zvezde u konkurenciji Mitića, Šekularca, Džajića, Kostića, Beare, Durkovića, ali ja ga doživljam kao neku kombinaciju Božika, Di Stefana, Metjusa i Sindlera. Hoću da istaknem da je Melić igrao u njihovim, razlkičitim ulogama, i da nijednu od tih rola nije izneverio. Uvek se trudio, i uspeo, da sačuva svoju fudbalsku ideju".
Povodom njegovg odlaska na nebi veliki Stjepan Bobek je izjavio: Napustio nas je majstor za najdelikatnije uloge u fudbalu".
„Kada sam došao u Zvezdu, Vojkan je bio kapiten i najbolji igrač, a ja sam tek počinjao karijeru. Kao najmladjeg, Melić je zvao da me posavetuje, a kasnije smo blisko saradjivali i bili dobri prijatelji. Voleo sam ga, bio je izuzetan čovek - naglasio je Dragan Džajić.
„Došao je kao 16-godišnjak, vrstan tehničar, pokretljiv, neumoram, igrao je na svoju štetu, trčao za sve nas. Naš stručni štab na čelu sa dro Acom Obradovićem i Mišom Pavićem mogao je sa Vojkanom Melićem da izvede senzaciju od najšireg značaja. Znalo se da u poluzi našeg tima, tadašnjoj half liniji, šta radi Ljuba Spajić, šta treba da uradim ja, ali nikome na pamet nije padalo da daje zadatke Vojkanu meliću. On je odlučivao sam, bio je half, krilo, desno ili levo, svejedno... - reči su saigrača Vladice Popovića.
Kao u većini slučajeva vezni igrač odigrao je 27 mečeva za nacionalni tim, poslednji 14. maja 1967. protiv Albanaca 2:0 u kvalifikacijama za Kup nacija. U francuskom Sošou proveo je igrajući na vrhunskom nivou šest godina. U oktobru 1971. proglašen je za najboljeg igrača Francsuke. U poodmaklim fudnžbalskim godinama četiri godine je branio boje drugoligaša Bezier. I tu je ostavio upečtljiv utisak pa nije ni čudilo što je dve godine posle igračke karijere u ovoj sredini bio trener. Trenerku karijeru u domovini nastavio je u matičnoj mačvi iz Šabca, ali je ubrzo pre svega zbog porodice prihvatio ulogu trenera u omladinskom pogonu Crvene zvezde. Bez obzira na kratke izlete u Crvenu i Sombor radni vek je proveo na Marakani.
Njegovi ime upisano je zlatnim slovima u istoriju najtrofejnijeg domaćeg fudbalskog kolektiva zbog sjajne igračke ali i karijere stručnjaka za mlade talente.

Naslednik Stjepana Bobeka

Vladica Kovačević

7. januar 1940. Ivanjica

Mesto u timu Vezni igrač
Utakmica za reprezentaciju 13
Golova za reprezentaciju 2
Debitovao 10/04/1960
Igrao u klubovima FK Partizan(Beograd),
FC Nantes(Fra),
SC Angers(Fra)

Polutka visoke klase, vrlo dobar strelac i odličan organizator igre, nezaboravni poslovođa beogradskog Partizana koji je ponikao iz one slavne generacije crno-belih koju je podigao Florijan Matekalo, poznate Matekalove bebe.
Počevši u juniorima Partizana (1955-1966), na velikoj sceni se pojavio tokom sezone 1958-59. Kada je debitovao za prvi tim, da bib posle sjajnih igara, zajedno sa drugovima ostvario podvig i šampionski het-trik, osvajanjem četiri titule nacionalnog prvaka - 1961, 1962, 1963. i 1965, u dresu crno-belih odigrao je 418 zvaničnih utakmica i postigao čak 273 gola. Boje Partizana branio je i 1966. u finalu Kupa evropskih šampiona u Briselu protiv Reala 1:2. U Kupu Evropskih šampiona odigrao je 18 utakmica (klupski rekorder je golman Miluutin Šoškić sa 19 utakmica) i postigao rekordnih 11 golova, ispred Miloša Milutinovića sa sedam pogodaka.
Tokom 1966. preselio se u Francusku i igrao za Nant, a kada se vratio, odslužio je vojni rok i ponovo obukao dres Partizana, a 1969, po drugi put otišao u Francusku, gde je igrao za Angers (1969-1972). U Francuskoj je psotigao 87 ligaških golova.
Odigrao je osam utakmica za omladinsku reprezentaciju (1957-1958), pet za mladu (1958-1961) i 13 utakmica sa dva gola za najbolju selekciju Jugoslavije (1960-1965). Debitovao je 10. aprila 1960, protiv Izraela 1:2 u Beogradu u kvalifikacijama za Olimpijski turnir, a od nacionalnog tima oprostio se 16. juna 1965, protiv Norveške u Oslu 0:3 u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 1966, na kome Jugoslavija nije učestvovala.
Učestvovao je na Svetskom prvenstvu 1962, u Čileu na kome je odigrao dve utakmice, proveo ukupno na terenu 180 minuta, a u susretu protiv Engleske 1:1 u Beogradu 1965, postigao je jedini gol za naš tim.
Kada je prestao da igra, posvetio se stručnom radu u fudbalu i prvo radio sa omladincima Partizana, zatim je dve godine boravio u Francuskoj (1982-1984), a od leta 1984, stalno radio u Stručnom štabu Partizana, poslednjih godina kao direktor Omladinske škole. (klub)
"U Partizan ga je doveo Popesku, nekadašnji bek Partizana, vodio ga je Florjan Matekalo...U prvu ekipu uvršten je 1958. U sjajnjoj ekipi trenera Bobeka koja je tri puta osvojila prvenstvo, poslovođa je bio Vladica Kovačević, davao veliki broj golova, posle Bobeka i Valoka, najbolji strelac Partizana... Onižeg rasta naizgeld slabašan, bio je žilav igrač sa izvarednim tehničkim znanjem i taktičkim smislom za igru...(dr Šimić)
"Taj momčić je načinio svoje prve karakteristične korake sa loptom na livadama svoje rodne Ivanjice. Na žalost, nikada nije izrastao do prave momčine. Minijaturnih proporcija, skladne nežnosti, koja mu je dala demunitiv Vladica, bio je najsuptilniji igrački talenat u ekipi Partizanovih beba... Mada fizički tanan, bio je produžetak jedne vanredne jugoslovenske škole u kojoj su tehnika i šahovska kombinatorika bile muze za igru mađioničara....Publika mu je dala ime poslovođa, što je značilo dirigent, konstruktor, graditelj igre. Umeo je da očara igrom neočekivanih poteza i šuteva kojima je odlučivao utakmice. U kritičnim trenucima bio je u stanju da preokrene situaciju... Bio je fudbaler sa najširim repertoarom udaraca nogom i glavom, velemajstor fudbalskog šaha, ali i treći na listi Partizanovih golgetera svih vremena... (Partizan).
„Vladica je došao još 1955. iz Ivanjice na Topčidersko brdo, a Branko 1964. iz tadašnjeg Titograda i sa malim prekidom zbog igranja u inostranstvu sastavili su četiri decenije među crno-belima.
Sa svojih petnaest leta došao je Vladica Kovačević u Partizan i potpisao pristupnicu 4. oktobra baš na deseti rođendan kluba.
- Nije potrebno posebno da pričam koliki je to bio doživljaj za mene. Prvo doći u Beograd, a zatim u takav gigant kao što je Partizan - kaže Kovačević, koji se brzo snašao u velikom gradu i klubu.
Ubrzo je postao uzdanica Partizanovog omladinskog tima, koji je delovao kao neka kaznena ekspedicija.
- Bila je to sjajna generacija, za poraz nismo znali. Po sezoni davali smo preko dvesta golova, a primali tek pokoji - priseća se početaka Kovačević.
"Ako postoji igrač za koga se može reći da igrati fudbal znači msiliti, onda je to Vladica Kovačević, jedan od najvisprenijih igrača iz generacije "Partizanovih beba"...Ostao je upamćen kao fudbaler visoke inteligencije. Bio je veliki strateg igre, umeo je da misli, tehnički precizno da odigrava... ali i da se upisuje u strelce. Jedan je od retkih vezista koji je davao golove i po tome je bio preteča one igre koju je kasnije demonstrirao Mišel Platini...Treneri su ga obožavali... On je bio najbolji tumač njihovih koncepcija. Uostalom, nema trenera na svetu koji ne voli inteligentne fudbalere. Vladica je u tome bio dostojni Bobekov naslednik u klubu... (Mile Kos)
„Vrhunac generacije bila je 1966. i finale Kupa šampiona protiv Reala u Briselu.
Za nesrećan i nezaslužen poraz posle vođstva Partizana pronađeni su mnogi razlozi, a Vladica ima, za današnje vreme, neobično objašnjenje.
- Tadašnji trener Gegić dao nam je slobodno popodne za šoping pred večernju utakmicu sa Realom. To je bilo fatalno po nas igrače tokom utakmice. Zbog nekih „krpica" što smo ih kupili u Briselu nismo doneli pehar u Beograd.
U periodu od novembra 1981. do februara 1983. bio trener francuskog fudbalskog kluba Olimpik iz Liona. Ostatak svoje trenerske karijere je proveo na trenerskim poslovima u Partizanu.
U penziju je otišao 2008. godine posle četrdeset godina, fudbalske i sportske aktivnosti.

Poslo(vodja) sjajne generacije

Jovan Aćimović

21. juli 1948. Beograd

Bio je poslo(vodja) jedne izuzetne generacije jugoslovenskog fudbala. Bez premca u crveno-belom i plavom reprezentativnom dresu. U konkurenciji velemajstora igre na sredini terena kakvi su bili Momčilo Vukotić, Jurica Jerković, Edhem Šljivo, Franjo Vladić... bio je neprikosnoven. Bez njega uz levu stranu terena ni Dragan Džajić ne bi postao Zvezdina i svetska fudbalska zvezda.
Jedan od najboljih igrača sredine terena jugoslovenskog fudbala svog vremena. Uvek je igrao u dresu sa brojem deset, pre niskog nego srednjeg rasta, veoma čvrst i stabilan sa jako razvijenim nogama, ne naročito brz, ali munjevit u akcijama, igrač sa neiscrpnom energijom i stvaralačkom snagom. Bio je dugo godina nezaboravan tandem sa Draganom Džajićem u Crvenoj zvezdi i reprezentaciji.
Igrao je za OFK Beograd 1963-1965, Crvenoj zvezdi 1965-1976. i pri kraju karijere u SR Nemačkoj za Sabriken 1976-1978.
Počeo je na Karaburmi, a u Zvezdu ga je odveo milicioner Mića Milošević. - Dobio je zadatak da me preseli na Marakanu. Prepao sam se u prvi mah, ali sam odmah shvatio da nisam ništa uradio i da nemam razloga da se plašim. Bilo je to 1961. godine. Imao sam 13 godina.
Od 5. septembra 1965. kad je debitovao u „crveno helom" dresu, pa do 8. avgusta 1976, kad se u prijateljskom susretu protiv engleskog tirna Manchester United (2:1) rastao od Crvene zvezde, odigrao je ukupno 519 utakmica (od toga 237 prvenstvenih i 22 u Kupu Jugoslavije) i postigao 113 golova (od toga 44 prvenstvena i četiri u Kupu). Sa Crvenom zvezdom je osvojio četiri titule prvaka (1968, 1969, 1970 i 1973. godine) i dva trofeja Kupa (1968. i 1971. godi ne). Sigurno bi se okitio bar još jednim velikim nacionalnim trofejom da nije morao da operiše rneniskus i, razumljivo, da duže pauzira. Kad se u leto 1975. vratio s odsluženja vojnog roka, prerano je ušao u prvenstvene okršaje i to je platio povredama koje su ga dugo pratile. Još sa Pižonom Petrovićem drži klupski rekord sa 20 utakmica u Kupu evropskih šampiona.
Malo ko, sem trenera Miljana Miljanića je verovao u nezgrapnog Kuleta (nadimak zbog niskog rasta, a dobro popunjeg tela), ali je Aćimović, ne samo postao neozaobilazni šraf crveno-belog šampiona, već dugo godina i standardni reprezentativac. Šta više, od njegove igre ne retko zavisio je i učinak crveno-belih i plavih.
„Pre niskog nego srednjeg rasta, veoma stabilan, sa jakim i razvijenim nogama, ne naročito brz, ali munjevit u akciji i pronalaženju najboljih rešenja, neuporedivo više koristan nego atraktivan, proslavio se u dresu beogradskih „crveno-belih", među prvima je potvrdio veliku odanost prema Crvenoj zvezdi - potpisao je ugovor na deset godina.
Kao fudbaler gledao je na igru očima stručnjaka. Njegov osnovni prilaz igri bio je da utakmicu dobija bolji tim, a ne ekipa koja ima najboljeg pojedinca. Zbog toga nije bila retkost da je, neumorno trčeći i boreći se između dva kaznena prostora, prvi priticao u pomoć i pokušao da ispravi grešku saigrača, ispoljavajući u svakom trenutku veliku stvaralačku snagu, primernu borbenost i neiscrpnu energiju.
Svi stručnjaci su ga neobično cenili i smatrali igračem koga bi poželeo svaki tim. Zbog toga je više od jedne decenije bio standardni igrač i pokretačka snaga Crvene zvezde, a u relativno kratkom periodu od osam godina odigrao je 55 utakmica za reprezentaciju Jugoslavije. I u državnom timu je bio dugi niz godina bez zamene, jer je njegov doprinos igri najbolje jedanaestorice uvek bio dragocen.
"Leva strana Crvene zvezde i reprezentacije Jugoslavije bila je tandem za navijačko uživanje, ali i za pobede. Aćimović i Džajić, uz centarfora Vojina Lazarevića, bili su glavna poluga tima... Stručnjaci su ga više cenili nego šira publika, oni koji padaju na efekte, a nemaju sposobnost da vide presudne pasove, lucidna proigravanja, ideju... Njegovo skladno razumevanje sa Džajom bilo je slično onome koje su pre rata demonstrirali Moša i Tirke, a mnogo uspešniji od jednog drugog sjajnog para na levoj strani Partizanovg napada: Bobek-Zebec..." (Mile Kos).
Bio je igrač prve lopte. Imao je dug i precizan pas, čak i sjajan šut. Međutim, retko je gostovao na semaforu. Ulogu golgetera prepuštao je Lazareviću, Ostojiću, kasnije Filipoviću ...Čini se da je sve svoje prednosti stavljao u službu kolektiva, pa je delovao u oba pravca. Sjajan u organizaciji napada, veoma koristan u sihronizaciji sa zadnjom linijom. Nije imao brzinu, ali je to nadoknađivao upornošću i voljom.
- Kule je stožer naše igre, najinteligentniji fudbaler, veoma stabilna ličnost, i ma koliko sa tribina izgledao kao ljutko, on je bio pun topline za svoje drugove. Saigrači su uvek cenili ono što Aćimović kaže na terenu i svlačionici - govorio je za svog učenika trener Miljan Miljanić.
"Aćimović je uvek imao neiscrpnu energiju, stvaralačku snagu i borbenost kojoj nije bilo kraja. Aćimović je došao na scenu tačno u trenutku kad se povlačio Šekularac. Zamenio ga je dostojno, na istom mestu i u istoj ulozi. Razlika između njih je ipak postojala. Aćimović je bio manje privlačan, ali jednostavan i neprocenjivo koristan." (Miša Vasiljević).
Debi u reprezentaciji imao je u finalu Kupa nacija (Prvenstvo Evrope) u Rimu.
- Nisam mogao da verujem. Selektor Rajko Mitić me zove da hitno doputujem u Italiji kako bi zamenio povređenog Ivicu Osima. Toliko sam bio uzbuđen da sam i kopačke zaboravio da ponesem. Drhtao sam kao prut.
Milan Damjanović iz Partizana, već prekaljeni reprezentativac, koji je igrao levog beka kaže mi:
- Mali ne boj se, bićeš ti veliki igrač.
Za reprezentaciju je u periodu od 1968. do 1976. odigrao 55 utakmica i postigao tri gola. Debitovao je 8. juna 1968. protiv Italije 1:1 u Rimu, u prvoj finalnoj utakmici Kupa evropskih nacija, a od nacionalnog tima oprostio se 19. juna 1976. protiv Holandije 2:3 u Zagrebu na završnom turniru Prvenstva Evrope 1976. koji je održan u našoj zemlji kada je Jugoslavija zauzela četvrto, poslednje mesto.
Na Svetskom prvenstvu 1974. godine u SR Nemačkoj na kome je Jugoslavija stigla do druge runde ali se nije kvalifikovala u polufinale odigrao je svih šest utakmica bez zamene i na terenu proveo 540 minuta.
Po završetku igračke karijere posvetio se trenerskom poslu, naravno u Zvezdi. Sve ove godine radio je sa mladima. Nije dobio šansu da samostalno vodi prvi tim. Zbog neambicioznosti, malo vere u vlastite mogućnosti ili zbog nemara i neodgovornosti odgovornih na Marakani. Teško je reći! Ako je suditi po tome kako je gradio igru jedne od najboljih Zvezdinih generacija, mogao je biti i stručnjak par-eksalans. As, kakav je bio i kao igrač.

Skromna i tiha veličina

Vladica Popović

17. mart 1935. Zemun

Zvezdaš od glave do pete. Jedan od najboljih iz generacije podmlatka (Popović, Šekularac, Melić,...), dugogodišnji prvotimac, zatim i trener koji je sa matičnim klubom stigao do titule svetskog prvaka decembra meseca 1991. godine u dalekom Japanu.
Pravo iz juniorskog sastava uleteo je u prvi tim i od marta 1950. do juna 1965. godine odigrao je 499 zvaničnih mečeva, od toga 221 prvenstvena. Postigao je 38 golova. Sa Zvezdom je kao igrač osvojio četiri titule nacionalnog prvaka i tri pehara Kupa, ukupno sedam domaćih trofeja.
Igrao je u odbrani i vezi. Najviše na mestu levog halfa. Odlikovao se ozbiljnošću, borbenošću, fer i korektnom ponašanju. Bio je neumorna radilica, igrač kojeg bi svaki trener voleo u svome timu. Nikada nije dobio opomenu ni bio isključen. Za najbolju selekciju Jugoslavije odigrao je 20 utakmica. Učestvovao je na dva Svetska prvenstva 1958. i 1962. godine.
"Da ne beše Đure, brata Branka Pešića, koji me je zapazio u pionirskom timu zemunskog Jedinstva, možda i ne bih došao u Zvezdu. Igrao sam u podmlatku koji je osvojio prvenstvo Beograda, Srbije, Jugoslavije. Kada se Predrag Đajić oprostio od fudbala, trener Milovan Ćirić mi je našao pravo mesto u timu, sa polutke me doveo na mesto halfa. Igrao sam sa Mrkušićem, Stankovićem, Mitićem, Spajićem, Kostićem, Šekularcem. Bio sam kapiten i jednom Draganu Džajiću - sećao se svojih početaka.
"Kada je jugoslovenska reprezentacija krajem 1962. godine odlazila na Svetsko prvenstvo u Čile, mnogi su bili nezadovoljni što je na put umesto Željka Perušića pošao Vladica Popović koji se upravo te godine nametnuo odličnim igrama. Međutim, na utakmicama protiv SSSR, Urugvaja, Kolumbije, SR Nemačke, Čehoslovačke i Čilea pokazao se kao jedan od najpouzadnijih igrača. Po povratku iz Čilea, Dražan Jerković koji je u tom sastavu igrao centra, rekao je da je naš najbolji igrač na SP bio baš Vladica Popović."
Posle 15 godina u crveno-belom dresu igrao je za Štutgart, tri godine, a zatim jednu u Venecueli za ekipu Deportivo Canaris.
Trenersku karijeru je počeo u Venecueli, zatim je radio u Kolumbiji. Po povratku u domovinu vežbao je igrače Napretka iz Kruševca, Trepče iz Kosovske Mitrovice, a od 1980. godine je u stručnom štabu Crvene zvezde. Jedno vreme bio je trener Borca iz Banjaluke, a devedesetih godina trener u FS Jugoslavije.Bio je angažanovan i kao trener u Fudbalskom savezu Jugoslavije, kasnije Srbije i Crnne Gore. Nakon što je na timom nasleđenim od Ljupka Petrovića 1991. osvojio nezvanično prvenstvo sveta, u sezoni 1991-92. bio je i prvak u nacionalnom šampionatu 1992.Vladica Popović je trener pobednik. U Kolumbiji je dobio nadimak "El profesor", a kako i ne bi kada je sa četiri različita tima (Santa Fe, Nacional, Milionaris, Deportivo Kali) osvajao šampionske titule.
- Pomešan osećaj jeze, sreće i ponosa osetim uvek kada se setim 8. decmbra 1991. godine. On je po svemu sudeći, najdraži datum u mojoj profesionalnoj karijeri, ali je jedan od najlepših u celom životu - rado se seća trijumfa u Tokiju kada je Crvena zvezda postala nezvanični prvak sveta.

Trener Zvezde, Partizana i Hajduka

Aleksandar Tomašević

19. novembar 1908. Beograd - 21. februar 1998. Beograd

Navijači su ga zvali Tomaš. Počeo je u 17. godini 1925. godine kao igrač beogradskog Jedinstva. Dve godine kasnije (1927.) pristupio je Sokolu... Bio je vrstan napadač, prodoran tehničar s vrlo dobrim udarcem. S gotovom istim uspehom igrao je centra, levu polutku i levo krilo... Nije bio u milosti selektora. Odigrao je samo 12 mečeva za najbolju selekciju i postigao osam golova. Bio je veoma cenjen u redovima rivala. Godine 1936. BSK ga je kao gosta vodio na turneju u Škotsku, a Građanski iz Zagreba, na turneju u Englesku.
Kada 4. oktobra 1931. godine protiv Bugarske (2:3) u Sofiji za Balkanski kup nije realizovao jedanaesterac dobio je nadimak "Tomaš - promaš". Posle toga tri godine je bio u nemilosti saveznog selektora. Vratio se na velika vrata. Tek 1935. godine u Atini, ponovo je zaigrao u odličnoj formi i sa tri gola na dve utakmice bio je najzaslužniji što je Jugoslavija jedini put osvojila Balkanski kup.
Ono što nije postigao kao igrač, po mnogima nezasluženo je bio zapostavljen, ostvario je kao trener. Trenirao je sarajevski Željezničar, ljubljanski Krim, Crvenu zvezdu, s njom osvojio i dva kupa. Zatim je bio trener ljubljanskog Odreda (Olimpija) i Vardara iz Skoplja, a kao trener Hajduka iz Splita 1955. godine osvojio je titulu. Bio je zatim trenera Partizana, pa beogradskog Radničkog, pa ponovo Vardara kojeg je uveo u Prvu ligu, zatim je i Radnički iz Beograda uveo u elitu.
Radio je u Grčkoj, pa ponovo u Radničkom...
"Pripada staroj proslavljenoj generaciji naših fudbalera, čovjek koji je predstavljao strah i trepet čuvara mreža cijelog svijeta. Bio je prava riznica fudbalskog znanja. Ali, ne riznica koja se tajnim ključevima čuva svoje veliko blago nego riznica iz kojeg je svaki fudbaler mogao ono što ga je zanimalo. Tomašević je bio veoma darežljiv u prenošenju svog bogatog iskustva na mlađe igrače.
Jedina mana bio je njegov uvijek miran stav i pomalo tiha, reklo bi se, flegmatična narav.(Almanah 20 godina FK Sarajevo)
"Aleksandar Tomašević jedan od najuspešnijih trenera u jugoslovenskom fudbalu. Bio je izvanredan fudbaler golgeter i na treningu je nastojao da svoje znanje prenese igračima. Bio je jednostavan, skroman radan, po ceo dan je provodio na terenu sa igračima. S njim je Crvena zvezda osvojila Kup 1949. godine. On je smatrao da su osnovni preduslovi za uspeh u fudbalu - individulani rad na treningu i ekipna igra na utakmici."
Kao penzioner stalno je živeo u Beogradu gde je dočekao duboku starost. Umro je u 90. godini života.

Arhitekta fudbala

Nezaboravlja Dušan Nenković

3. oktobar 1929. Kragujevac - 25. avgust 2007. Kragujevac

Dušana Nenkovića smatraju za fudbalskog arhitektu koji je Hajduk iz Splita u galopirajućem padu, vaskrsao i postavio mu temelje na kojima će početkom sedamdeseti izuzetni Tomislav Ivić stvoriti šampionski tim "bilih".
Fudbal je igrao u Radničkom iz Kragujevca, Jedinstvu iz Zemuna, Omladincu iz Zemuna i Timočaninu iz Knjaževca. Završivši Višu trenersku školu, trenirao je mlađe uzraste Crvene Zvezde iz Beograda, Timočanina iz Knjaževca, Hajduk Veljka iz Negotina, mlađe uzraste beogradskog Partizana, Radničkog iz Beograda i Radničkog iz Niša, odakle dolazi u Hajduk. Na klupi Hajduka bit će pune četiri godine, od 1965. do 1969. godine. U istoriju se upisao kao prvi trener s kojim je Hajduk osvojio fudbalski kup Jugoslavije u sezoni 1967.
Po odlasku iz Splita, trenirao je Radnički iz Kragujevca, ponovno Radnički iz Niša u više navrata i Budućnost iz Titograda. Bio je selektor reprezentacije Egipta te predsjednik Stručnog odbora Fudbalskog saveza Jugoslavije.
Po dolasku u Split, u leto 1965. godine, u svom prvom obraćanju javnosti Nenković je izjavio: «Hajduk je renomirani klub, poznat širom sveta po svojoj bogatoj tradiciji i uspesima.
"Međutim, u sezonu 1965./66. Hajduk će startati s minus pet bodova zbog ranije «afere Planinić» što će utjecati na njegov krajnji plasman. Jedno vrijeme Hajdukovoj momčadi čak je i prijetilo ispadanje iz lige. U toj sezoni koja će ostati upisana kao jedna od najtežih u povijesti kluba, prema riječima samog Nenkovića, svi igrači su se svojski trudili. Prihvatili su - veli Dušan - strog način rada. Posebno je isticao tadašnjeg kapetana momčadi Vinka Cuzzija i velikog strijelca Peru Nadovezu.
Pred početak sezone 1966./67., u kojoj će Split prvi put proslaviti osvajanje kupa, u Hajduk su došli Mušović, Folić, Obarov i Ristić. Te sezone Hajduk će nakon punih 12 godina osvojiti jedan domaći trofej. Ono što je najvažnije, Hajduk će početi svoj pohod ka vrhu jugoslavenskog nogometa u kojemu će dominirati sedamdesetih godina prošlog stoljeća.
Pred tu, može se reći ključnu Hajdukovu sezonu u tom periodu, Nenković će postaviti nekoliko zadataka koji će se gotovo u cijelosti realizirati, a to su: povećanje fonda kvalitetnih igrača, osiguravanje perspektivnosti stvaranja momčadi putem dobivanja kvalitetnih nogometaša za duži period, modernizicija treninga na način da oni po etapama rješavaju zahtjeve suvremenog nogometa uz natjecateljske potrebe sezone, standardizacija momčadi s alternativama pri čemu započeti s izvršenjem suvremenih zahtjeva nogometa; visok kvalitet za svako mjesto i sposobnost većeg broja igrača za igru na više pozicija, usavršavanje specifičnih mjesta u momčadi i osiguravanje solidnog plasmana u prvenstvu." Ostalo je zapisano u monografiji Hajduka iz Splita.
Na kraju sezone 1966/67. trener Nenković je iz Niša doveo u Hajduk Miroslava Vardića i Dragana Holcera, kasnije legendarnog kapitena Hajduka i predvodnika generacije koja će pod dirigentskom palicom Tomislava Ivića, posebno u Kup takmičenju dominirati u jugoslovenkom fudbalu...

Crveno beli kum

Nezaboravlja Slobodan Ćosić

13. mart 1920. Beograd - 20. april 1995. Melburn (Australija)

Velikan iz senke. Veliko ime srpskog fudbala, posebno najboljeg domaćeg fudbalskog kolektiva Crvene zvezde. Od prvog dana, istorijskog 4. marta 1945. kada je na najdirektniji način zajedno sa savremenicima učestvovao na osnivačkoj skupštini, (bio je zajedno sa Zoranom Žujovićem kum novog kluba), do poslednjeg radnog dana bio je vojnik crveno-bele vojske. U pravom smislu reči Zvezdaš, možda i najzaslužniji što je Crvena zvezda u prvim godinama postojanja stala uz bok najboljim klubovima, da bi nedugo zatim uprkos neravnopravom tretmanu, postala kolovodja najviših dometa i kolektiv kojem su najbolji najčešće gledali u ledja.
"Kad sam došla u "Zvezdu", Ćosić mi je rekao: Zapamtite da su ovde najvažniji igrači i navijači. Ako vas neko pita a vi ne znate podatak, morate da nađete način da saznate! - svedočila je o Ćosiću Milena Pavlović kustos Zvezdinog muzeja.
O njegovim organizacionim sposbnostim i danas se ispredaju bajke. Svaki put kad se jadikuje i ne ide sve kako bi se želelo, pomene se Sloobodan Ćosić po mmnogim neprevazidjeni generalni sekretar tima, broj jedan iz Ljutice Bogdana 1.
Kao dečarac bio je talentovan član Slavije. Rano se odrekao kopački zbog povrede kolena, ali es zato odmah po oslobodjenju, već krajem 1944. postao zagovornik i jedan od najvrednijih neimara stvaranja Crvene zvezde.
„E, da smo mi imali Ćosu...", uzdisale su nekada pristalice drugih klubova. A taj Slobodan Ćosić nije davao golove, niti ih je branio. Nije ni driblao, niti je zaustavljao protivničke napade.
On je počeo prikupljajući materijal da izvaja Crvenu zvezdu. Na krštenju joj je dao pola imena („Zvezda" je njegovo, a za „Crvena" je kumovao Zoran Žujović), bio njen staratelj još od kolevke (na raznim dužnostima, uglavnom kao sekretar, bdeo nad njom tri decenije.
Čak i kada je 1959. „prekomandovan" za generalnog sekretara Fudbalskog saveza Jugoslavije nije bilo sumnje da je i dalje Zvezdin.
- Sin mi je imao devet godina kad sam u kući saopštio da odlazim iz Zvezde. Plakao je cele noći, nije mogao da spava. Nije mu išlo u glavu kako to ja mogu da napustim Crvenu zvezdu - ispričao je Ćosić 1971. „Sportu", kada je već nekoliko godina ponovo bio u svojoj Zvezdi.
I nije Ćosa jedini koji je celog života bio Zvezdin. Igrači dolaze i odlaze, smenjuju se berićetne i mršave godine, ali ako uprava nije na visini zadatka, onda se klubu crno piše, ma kako trenutno stvari izgledale ružičasto.."
Diplomirani agronom, nije stigao do zelenih polja, već se usidrio kraj zelemog stadiona Zvezde da bi vispred i kreativan "činio čuda" kako bi njegova Zvezda bila na vrhu fudbalskog neba nove Jugoslavije.
Više od tri decenije bio je u najužem rukovodstvu crveno-belih, najviše na mestu generalnog sekretara, prvog operativca pred kojim su i najveći treneri i najbolji igrače bogate Zvezdine porodice stajali mirno.
U dva navrata bio je generalni sekretar Zvezde. Prvo od osnivanja 1945. do 1959, kada prelazi na mesto gensek Fudbalkskog saveza Jugoslavije (1959-1965) a drugi od povratka sa Terazija do odlaska u penziju 25. oktobra 1976. godine. I u mirovini nije imao mira. Pomagao je mnogim a najviše kao stručni savetnik OFK Beograda i Rijeke.
Umro je 1995. godine u Melburnu u vreme posete sinu jeidncu Drašku Ćosiću. Po vlastitoj želji je tamo kremiran a jegov pepo je prosut iznad Pacifika.

Velika, ali skromna legenda srpskog fudbala

Nezaboravlja Djordje Vujadinović

29. novembar 1909. Kolari (Smederevo) - 05. oktobar 1990. Beograd

Bio je još u kratkim pantalonama kada je došao kod strica u Beograd. Očev brat nije imao dece, pa ga je posinio. Bio je vlasnik štamparije, zvala se "Sveti Sava". Odrastao je u građanskoj, dobro situiranoj porodici.
U BSK-u je kao igrač podmlatka i prvog tima proveo sedamnaest godina. Odigrao je oko 400 utakmica za BSK i 44 puta branio je boje Jugoslavije.
Kuća u kojoj stanuje nekada je bila njegovo vlasništvo.Sa trećeg sprata Vujadinović vidi stadion JNA. To je pre rata bilo igralište BSK-a i u mladosti tu je igrao fudbal, oduševljavao gledaoce... Tu je stvorio svoje sportsko ime i ostavio u našem fudbalu duboku brazdu, pa i posle toliko minulih decenija može se reći da je ličnost neprolazne vrednosti.
Svaki pogled s prozora prema stadionu budi sećanja daleke mladosti. Đorde Vujadinović nema umorno i naborano lice, ni mutan pogled, a glas mu je topao i zvučan. Svoj niski rast i danas nosi dostojanstveno. Ima desetak kilograma više nego u vreme kad je igrao. Kaže da je to zbog toga što je ostavio cigarete.
Ljudi velikog publiciteta imaju dva života: jedan se odigrava na jasnoj površini, pred očima javnosti, a drugi, koji nije okrenut prema svetu, samo je njihov.
Kako jedna sportska zvezda prima ovaj današnji suženi živol za koji se više niko ne intcresuje ? - hteo sam da doznam od Vujadinovića.
- Mladost i slava prolaze brzo - kaže Đokica Vujadinović - i kad čovek postane toga svestan, ostaje mu da bude opor, gorak i melanholičan ili da sve to mirno primi kao životnu neminovnost. Ja sam uvek bio gospodar vremena i nisam dozvolio da ono gospodari meni. Supruga i ja živimo lagodno i mirno svoje staračke dane, ne prizivamo mladost, ne gledamo stare fotografije, ne dozivamo u sećanje ono što je prošlo. Živimo ovaj život...
Vujadinović je svet ugledao u Kolarima, selu pored Smedereva. Ali, za svakog od nas, pravo mesto rođenja je ono u kome smo prvi put razumno sagledali sebe. Zato Vujadin kaže daje Beograđanin, tačnije: Dorćolac.
- Pored Dunava, tu gde je danas bazen "25. maj", kao mališan, neumorno sam trčao za loptom. Prvo je to bila krpenjača napravljena od starih ženskih čarapa, kasnije gumena lopta, pa fudbal. Kad bi taj teren bio poplavljen, selili bismo se na Kalemegdan, gde je danas restoran "Kalemegdanska terasa". Na tom platou teren je bio šljunkovit i kolena i laktovi su nam uvek bili odrani. Jednog dana zanos naše igre prekinuo je jedan čika sa šeširom, ozbiljnog lica:
- Mali - obratio se meni, - dođi sa ovom dvojicom na igralište BSK-a, da igrate u pravom klubu, u kopačkama i sa velikom loptom.
- Uh, pa to je daleko, mi stanujemo na Dorćolu. (Tada su igrališta BSK-a i SK "Jugoslavije" bila gde su danas Tehnički fakultet i hotel "Metropol")
- Ipak, obećali smo i, posle nekoliko dana, otišli. Odmah su nas primili, bilo je lepo igrati u dresu, fudbalskim cipelama i s velikom pravom loptom. Brzo sam napredovao, imao sam sreću da budem u generaciji koja je imala mnogo darovitih igrača. Naša navala u podmlatku BSK-a: Tirnanić, Valjarević, Krčevinac, Vujadinović i Zloković - kasnije je kompletna ušla u prvi tim.
Krajem dvadesetih godina fudbal je u našoj zemlji bio u velikoj ekspanziji. Omladina je ludovala za novim sportom koji je bio interesantniji od gimnastike, plivanja i atletike. Štampa je učinila mnogo za popularizaciju fudbala. Broj gledalaca povećavao se iz godine u godinu.
Paralelu između predratnog i današnjeg fudbala najduhovitije i najtačnije je izrazio Vojin Božović:
- Pre rata fudbaleri su bili sirotinja za koju su navijali bogataši. Danas su igrači bogataši, a gleda ih sirotinja.
- Sve do 1935. mi smo bili amateri koji su fudbal igrali sa antičkim oduševljenjem - tvrdi Vujadinović.
- Tek polovinom tridesetih godina počeli smo da dobijamo premije. Ja nisam želeo da primam novac. Bio sam službenik Narodne banke, imao sam platu 2.100 dinara mesečno, a to je za ono vreme i vrednost dinara bio sjajan prihod za jednog momka.
Sećam se da je za to doznao predsednik BSK-a Fića Filipović, inače predsednik Okružnog suda, pa došao u banku da mi objasni kako treba da primam premije, da taj novac mi igrači zarađujemo i da je tako u velikom svetu, gde je fudbalska tradicija daleko veća. I pored toga, ja nisam uspeo da nađem sklad između zadovoljstva i toga da mi neko za to još i daje novac. Bio sam zbunjen.
Vujadinović nije govorljiv čovek, stidljivo priča o sebi. Njegova skromnost je uzbudljiva, takav je bio i na terenu. Igrao je bez faula, odluke sudija primao je mirno, bio je uvek okrenut igri. Samo je jednom izgubio nerve. Bilo je to u Montevideu, na polufinalnoj utakmici prvog svetskog prvenstva.
- Protiv Urugvaja sam već u šestom minutu doveo naš tim u vođstvo. Na stadionu muk. Bili smo veliko iznenađenje šampionata i domaći navijači pretrnuli su od straha. Posle deset minuta, Moša daje drugi gol - 2:0. Ali, gle čuda, sudija ne priznaje pogodak. Razlog je samo njemu znan. Ubrzo, događa se čudo. Napad Urugvajaca se završio tako što je lopta otišla u gol-aut. Policajac koji je bio iza gola, ležerno vraća loptu u teren, da ne bi pala u kanal s vodom koji deli igralište od vatrenih navijača. I tada se događa ono što nikad nismo mogli da zamislimo: levo krilo njihove reprezentacije šalje loptu u naš gol. To je bio gest gladnog golgetera, ambicioznog napadača koji je želeo pobedu, i danas sam ubeđen da taj mladić nije hteo to da iskoristi kao šansu. Ali, na opšte zaprepašćenje, sudija pokazuje na centar. Pokojni Ivković, koji je najteže podnosio nepravdu, uostalom, zbog toga je i život izgubio na Banjici, za vreme okupacije, kidiše na sudiju. Bio je besan kao ris. Onako preplanuo od sunca, bio je kao sam đavo. Zubi su mu se beleli, oči kao dva noža. Tražio je da se gol poništi. I Moša je besneo. Nije vredelo: morali smo da krenemo sa centra. Toga trenutka za nas je utakmica bila završena. Bezvoljni, dekoncentrisani i pomireni - stali smo. Tada sam prvi i jedini put prišao sudiji povukao ga za rukav. Nisam znao španski, ali sam mu rukom pokazao na policajca. Poželeo sam da izađem sa terena. To je bio naš jedini poraz na šampionatu - 1:6.
Pre rata, državni tim se nije mogao zamisliti bez Đorđa Vujadinovića. Pa, i pored toga što je preko deset godina bio član reprezentacije, odigrao je samo četrdeset četiri zvanične utakmice.
- Mnogo puta selektorima sam morao da otkažem put sa državnim timom. Moj posao u banci nije dozvoljavao duga odsustva. Sećam se kad sam tek došao u Narodnu banku, kao svi novi službenici, upoznavao sam odeljenja, jedna koleginica, inače šef odeljenja, rekla mi je daje čula da sam ja poznati sportista i da ne zna kako ću uskladili službu i fudbal. Iskreno sam joj odgovorio da ću ostaviti sport. Usprotivila se: "Nemojte, vi možete koristiti dane svog godišnjeg odmora". Tako je i bilo. Sve do rata, odnosno do odlaska u zarobljeništvo, nisam nijednom koristio godišnji odmor. Tada je bilo teško dobiti takvu službu. Direktor Narodne banke bio je Milan Protić, otac današnjeg poznatog sportskog novinara Stojana, i navijač BSK-a. Ali, za mene nije bilo privilegije. Danas fudbaler, ako je zaposlen, može da odsustvuje koliko hoće. U preduzeću se niko ne buni, čak se ponose što imaju fudbalsku zvezdu u svojim redovima, A posao?...
Vujadinović se najradije seća pobede nad reprezentacijom Engleske u Beogradu -2:1. Tada je bio kapiten. Beograd je bio opijen tim uspehom. Pa ipak, sutra ujutru Đokica je bio na svom radnom mestu.
Sportisti su, kao i glumci, vrlo teški ljudi. Svako o sebi o misli je najbolji. Vujadinović je bio izuzetak. A to kazuje i ovaj primer njegove objektivnosti i ljudske širine.
Uoči rata, aprila 1940. reprezentacija Jugoslavije igrala je u bečkom "Prateru" utakmicu proliv Nemačke. Kako je to bilo posle "anšlusa", ta selekcija je bila kombinacija najboljih igrača Nemačke i Austrije. Posebno su na glasu bili bečki asovi - Binder i Haneman.
Ali, "plavi" su igrali sjajno. Već u prvom poluvremenu vodili su sa 2:0 (golove su postigli Glišović i Velfl), da bi na kraju rezultat glasio-2:1.
Novinari su gotovo jednodušno, Vujadinovića proglasili junakom tog meča. Naša leva polutka nije tako mislila.
- Ne, Sveta Valjarević je bio strateg te naše velike pobede, tvrdi Vujadinović. -Igrao je majstorski, rekao bih nepogrešivo. On je bio najinteligentniji fudbaler kojeg sam znao, mada sam ja uvek važio za čoveka koji ume da misli na terenu. Ne, Valjarević je jednostavnost doveo do savršenstva. Nažalost, to novinari nisu umeli da zapaze.
- Ja nisam znao za ona mala zadovoljstva koja su svakodnevno imali moji drugovi iz tima. Oni su se oko podne skupljali "Kod Milanovića" (tu se danas nalazi poslastičarnica "Kod konja", pored bioskopa "Jadran" - ranije "Uranija"). On je držao najbolje pecivo, čuvene pogačice. Dolazili su i dokoni bogataši, lepotice, studenti... Inače, navijači su nas gledali kao pobožne slike. Glišović, Lehner, Dubac, Manola, Mrkušić,Nikolić... svi su oni kao studenti imali dovoljno slobodnog vremena i dolazili su na "zborno mesto". Ja sam radio. l Valjarević, koji je bio oficir. Ni uveče nisam bio gost kafana, živeo sam sportski.
Po dolasku iz zarobljeništva Vujadinović se posvećuje radu s mladima. Bio je trener u fudbalskoj školi "Partizana" i OFK "Beograda", a godinama i selektor omladinske reprezentacije Jugoslavije.
U Partizanu i OFK Beogradu odškolovao je generacije dečaka. Istovremeno je dugo bio selektor omladinske reprezentacije Jugoslavije.
S njim je, kao predsednik omladinske komisije FSJ, neprekidno saradivao arh. Kosta Popović, nekada takođe fudbalcr BSK-a. Sarađivali su izvanredno.
I kad je bio u najzrelijim godinama za jednog sportskog učitelja, Đorde Vujadinović odlučuje da mesto selektora prepusti mladom i ambicioznom Miljanu Miljaniću. Mnogi to nisu mogli da shvate.
- Radeći u omladinskoj školi Crvene zvezde zapazio sam Miljana kao najdarovitijeg trenera među onima koji rade s mladima - objašnjava Vujadinović posle toliko godina taj svoj gest. - Pozvao sam ga da mi bude pomoćnik u radu sa juniorskom selekcijom. Brzo sam shvatio da je moj prvi sud tačan. Rekao sam Kosti Popoviću da prepuštam Miljanu s najvećim poverenjem rad sa mladima. I nisam pogrešio:
Miljan je kasnije napravio veliku trenersku karijeru, postao najpoznatiji jugoslovenski stručnjak u svetu.
Taj neuobičajeni gest Miljanić je umeo da ceni. Inteligentno je osetio da ta Vujadinovićeva odluka više govori o njegovom karakteru, plemenitosti, širini duha... I u pravu je. Danas se ljudi grčevito drže onog što rade. Malo ko misli na mlade, na budućnost, na veću sposobnost generacije koja dolazi. Zato je gest Đorda Vujadinovića ono lepo i tako retko u našem fudbalu. I životu.
- U fudbalu bi bilo tragično kad bi svaka generacija bila kopija prethodne. Ja sam u karijeri imao dva trenera, zapamtio sam samo jednog - Nemeša. Bio je mađarski Jevrejin, inteligentan, veliki poznavalac fudbala. Ali, on nije govorio o taktici. Nikad nas nije interesovalo kako igra protivnik.
Znalo se, recimo da je Hitrec opasan po naš gol, da je Splićanin Kragić imao jak šut ili da je Gustav Lešnik, vođa navale "Građanskog", bio veoma lukav golgeter. Ali, o tome nismo govorili. Čak i o planu naše igre. Sve je bilo spontano, slobodno, imali smo samo jedan cilj - da postignemo gol.
Đokica Vujadinović je jedan od retkih bivših asova koji i danas ide na utakmice. Nisu ga umorili ni život ni fudbal. Ipak, ne može da se složi sa onim što treneri danas rade. A podigao je generacije mladih igrača. Uvek ih je učio tehnici, dozvoljavao im je da dribluju, kombinuju i šutiraju kad sami nađu za shodno. Nije ih sputavao.
Od posleratnih igrača najviše je cenio Rajka Milica, Bobeka i Čajkovskog. I onu generaciju "Partizanovih beba". Voleo je da gleda Vladimira Petrovića - Pižona: "Oduševljavala su me njegova savršeno tačna i lucidna dodavanja. Zadivljujuća je ta preciznost."
Vujadinović je veoma pedantan čovek, što je retkost medu fudbalerima. Ima sačuvanu evidenciju o svim utakmicama za BSK, reprezentaciju Beograda i Jugoslavije, Čak i lepo sređene albume. Sećanja su za njega jedinstvena freska gde se gomilaju višegodišnji događaji, sve ono što je doživeo kao igrač i trener. (Mile Kos)

Za sve je kriv ujak Stevan

Nezaboravlja Momir Petković

21. jul 1953. Subotica

Olimpijski prvak u Montrealu 1976, tri puta vice prvak sveta 1978. 1979 i 1981. godine, treće mesto na SP 1977, četvrto mesto na Olimpijskim igrama u Los Andjelesu 1984.
Za sve je kriv ujak Stevan Gijon. Nekadašnji rvački reprezentativac Jugoslavije bacio je u vatru malog, uplašenog, goluždravog šestogodišnjeg dečaćića rodjenog u Subotici, Momira Petkovića na stručnjaču., sebično želeći da u porodici ostane u njemu tako voljenom rvanju. E, baš taj mali 16 godine kasnije popeo se na najviše postolje na OI u Montrealu 1976. Petko zlatni dečko Jugoslavije, hvaljen i često osporavan, onda trener nacionalnog rvačkog tima Amerike.
„Milsim da je to bilo šezdesetih godina kada me je ujak Stevan jedno nedeljno jutro samo uhvatio za ruku i rekao „idemo". Upita sam gde idemo. Nemoj ništa da brineš samo kreni, rekao mi. Krenuo sam za njim na jedno mesto gdje je bilo mnogo klinaca i svi su merili na vagi. Izmeriše i mene, dadoše mi broj i rekoše mi da čekam. Sećam se da su strunjače bile napolju i da su se klinci rvali i da ja nisam imao pojma šta rade. Odjednom mi je neko dobacio da se spremin, jer će uskoro moj red i jednu borbu pred moju, potpuno sam se oduzeo. Sakrio sam se ispod sudijskog stola, ispod dugačkog belog stoljnjaka, misleći da sam na sigurnom. Ipak su me našli i odveli na stručnjaču. Za svega nekoliko sekundi neki klinac me je bacio i ja sam izgubio - seća se Momir... Kada sam sa šest godina izgubio prvi meč, u mojoj svesti se probuilo nešto što mi je govorilo da sam ja mnogo bolji nego što mi se dogodilo i morao sam da pronadjem način da to pokažem. Baš zbog toga sam počeo da treniram rvanje i maksimalno sam ga zavoleo.
Kada je 1986. godine objavljeno da Petković odlazi u Ameriku Jugoslavija je zanemela.
„U Ameriu sam otišao jer nikada nisam okretao ledja izazovima. Kada sam završio karijeru grad mi je obećao odnosno tadašnja generacija politčara malo mesto gde ću moći da pokrenem mali biznis. Sve što su govorili izjalovilo se. Dobio sam priliku da odem iz zemlje, majka mi je poslala papire za celu porodicu i te 1986. godine sam prigrabio priliku.
Počeo ja kao vozač nameštaja.
„Po ceo dan sam radio, po nekoliko poslova, nema stajanja. Često sam se noću pitao šta mi je ovo trebalo u životu. Zahvaljući onom početku na stručnjači kad sam izgubio proradila da je ta moja neka izazovna energija. Jednog dana kada sam išao na posao na Menhetnu sam zastao da čujem govor nekog čoveka. Momire ili ćeš se prilagoditi ili ćeš biti kao on. U tom trenutku sam znao da sam se prilagodio jer sam radio i dan i noć i nikad nisam odustajao.
Odlučnost i energiju da kada je najteže, kada je čovek na kolenima, ali ne posiutaje, diže glavu i pokušava da ustane, svaki put, dobio sam iz ovog divnog sporta.
I tako je vozač kamiona koji razvozi nameštaj postao trener reprezentacije Amerike koju je predvodio već dva ciklusa. Nekada takmičar svetskog glasa postao je učitelj rvača koji su su osvajali olimpisjka odličja i svetske titule.
„Već sedam godina predvodim američku reprezentaciju i odlično su me prihvatili, nikoga ne foliram, uvek kažem što mislim rvačima u lice. Amerikanci na drugi način odrastaju i veoma je bitno da sam kao trener i pedagog uspeo da se prilagodim i razumem tačno kako oni funkcionišu...
Sećam se kada sam pre 11 godina kada sam otišao u Grčku na odmor svratio da gledam SP koje se tamo održavalo. Prvi put nakon odlaska iz Jugoslavje prvi put sam gledao reprezentaciju i video da su u totalnom raspadu i u kakvom su duhovnom i finansijskom raskolu, zaplakao sam. To me je pogodilo, rasplakao sam se. Već 2001. trebalo je da bude prvenstvo sveta u Njujorku i sproveo sam akciju i skupio 15.000 dolara da dovedemo jugoslovensku reporezentaciju, da ih obučimo i spremimo. Ali dogodio se napad na bliznakinje, ali sam novac poslao u Jugoslaviju. Ubrzo je u Rvački savez došao Nenad Lalović i od tada je krenulo sve na bolje.
„Kada se osvrnem, znam duboko u sebi da sam mogao da budem prvak sveta. Uvidjam to sada kada radim kao pedagog, jer posle osvajanja olimpijske medalje nisam imao nikoga ko bi me uhvatio za ruku i vratio u kolosek. Da mi kaže „Hej, ništa se nije dogodilo, ti si isti kao i pre, isto voliš taj sport". Sada kao trener osetim šta ko može i uvek kažem rvačima, ne intersuje me da li će pobedili ili izgubiti, ali ako sidješ sa strunjače a ja vidim da nisi bio svoj, onda ćemo imati problema. To je jedini način za uspeh. I porazi i pobede su samo deo procesa, ne treba razmišljati šta ako izgubim ili pobedim, jer automatski borac postaje slabiji. Uvek kažem da mi medalje na znače jer su to stvari. Ali, proces koji borac prodje do te medalje, ostaje za njim ceo život, nešto što niko nikada ne ,može da kupi parama.
O Ljubmiru Ivanoviću Gedži kaže: „Uvek je davao do znanja da smo grešili, ali i onda kada smo bili dobri. Jednostavno, znao je šta treba da radimo, kako bi od nas napravio šampione. Znao je koga treba da ošamari a koga da zagrili. Mene je najčešće ostavljao na miru a kada nešto nije u redu, samo bi me pogledao i tada sam znao šta misli. Nisu bile potrebne reči, pogled je govorio više. Bio je mentalno jak, poznavao je psihologiju ljudi, znao je koga koliko može da maltretira da bi postigao rezultat i u tom smislu bio jedan od najvećih trenera. Pokušavam da se ugledam na njega, jer tek sada shvatam sve što je govorio i kako je funkcionisao.

Gojko Zec

Nezaboravlja 15. septembar 1937. Beograd - 3. novembar 1995. Luanda (Angola)

Kao dečak je igrao u pionirskoj i juniorskoj ekipi Crvene zvezde, kasnije bio prvotimac Voždovačkog. Bio je odličan đak i student prava, ali je krenuo putem fudbalskog trenera.
Već u 27. godini, 1964. postaje trener Voždovačkog i od tada pa sve do kobnog petka 3. novembra 1995. godine, kada je mučki ubijen u dalekoj Angoli, znači 31 godinu radio kao prvi trener.
Čak 17 sezona predvodio je prvoligaške klubove. Počeo je kao šef u Voždovačkom, zatim je bio trener Borca iz Čačka, Budućnosti (Podgorica), OFK Beograda, Partizana, Vojvodine, Borca (Banjaluka), Rijeke, Crvene zvezde, Spartaka (Subotica), Radničkog (Obrenovac), Arisa (Solun), Al Ahlija (Ujedinjeni arapaski emirati), Perto Atletika (Angola).
Bio je trener i selektor mlade reprezentacije i trener "A" selekcije.
Trenirao je takve asove kakvi su bili Džajić, Ćurković, Santrač, Stepanović, Bjeković, Vukotić, Petković, Bogićević, Filipović, Savić, Pižon Petrović, Miročević, Mrkela...
Trener Partizana je bio sa nepune 33 godine, a godinu dana kasnije trener "A" reprezentacije.
Trener Crvene zvezde postao je u 39. godini. Sa Zvezdom je osvojio tri šampionske titule i dva kupa.
Sa ekipom Al Ahli kup, Sa Perto Atletikom četiri šampionske titule, dva kupa i dva Super kupa Angole (dva kola pre kraja bio pred 5. uzastopnim trijumfom u prvenstvu kada je ubijen u sobi hotela u kojem je stanovao)...
"Kao trener Gojko Zec je bio autentičan, poseban, drugačiji od drugih. Imao je svoj stil rada po mnogo čemu specifičan, imao je vlastiti pogled na fudbalsku igru. Afirmisao je veliki broj mladih igrač,a a važio je za vrhunskog fudbalskog stratega i nenadmašnog trenera-takmičara. Na putu do uspeha prošao je trnovite staze osporavanja, negiranja i opštih kritika, ali je po pravilu uvek stizao do cilja. No, uspesi ga nisu opijali. Ostajao je čvrsto na zemlji, ne zaboravljajući da u fudbalu, kao i u životu, postoji i druga strana medalje. Pridržavao se maksime "U dobru se ponesi, u zlu se ne ponizi".
Voleo je da kaže da je najlepši onaj put koji vodi preko trnja do zvezda.
Igrače je oslovaljavo sa "vi". Poštovao ih je, razumevao, poznavao u dušu.
Fudbalu je posvećivao svaki trenutak posmatrajući utakmice najnižeg ranga, posebno uživajući u mečevima malih beogradskih klubova. Bio je najzadovoljniji kad bi od anonimnih talentovanih igrača pomogao da postanu istinski asovi.
Gojko Zec je bio plemenit, human, vredan i skroman čovek. Bio je u svemu odmeren trudeći se da nikog ne povredi. Bio je gospodin, džentlemen, tipični Beograđanin starog kova. Beograd kao da je utkao u njega sve svoje manire, otmenost, životnu filozofiju, kulturu. I duh i šarm i neposrednost.
Mnogo je držao do svog srpskog porekla, ali je bio Jugosloven, građanin sveta. Ustvari, bio je čovek. U duši je bio Zvezdaš što nije krio, ali je umeo da odvoji emocije od profesionalne dužnosti. Klub u kojem je radio bio mu je na prvom mestu. Umeo je da žrtvuje sebe zbog interesa kluba.
Najviše na svetu je voleo fudbal, Beograd, porodicu i posebno Brankicu, ženu svog života".
Zec jednom prilikom izjavio da bi mogao da budem pomoćnik samo Dragoslavu Šekularcu.

„Ludi" genijalac i borac za istinu

Nezaboravlja Ljubodrag Duci Simonović

1. januar 1949. Vrnjačka Banja

Karijera jednog igrača Crvene zvezde, po košarkaškom umeću i mogućnostima izuzetnog, ostaće zauvek upamćena kao »Enigma Simonović«, jer je sastavljena od samih kontroverzi, kako je o njemu napisao Danilo Šotra, doajen sportskog novinarstva Srbije i Crne Gore. Sa druge strane, njegova briljantnost i veliko znanje u »magičnom pravougaoniku« nikada nisu bili zagonetka, već plod mukotrpnog rada i velikog talenta.
Ljubodrag Simonović, poznatiji kao Duci, rođen je u Vrnjačkoj Banji 1949. godine. Košarkašku azbuku je naučio na terenima kraljevačke Sloge, gde su sa loptom »prohodali« mnogi asovi, pa i Vlade Divac. Počeo je da trenira sa 12 godina, brzo postao juniorski a ekspresno, sa samo 17 godina, i seniorski reprezentativac SFRJ, zahvaljujući tadašnjem selektoru Ranku Žeravici koji je u njemu video igrača za XXI vek. U Crvenu zvezdu je stigao 1966. i ostao 11 godina. Činio je osovinu slavnog tima sa Zoranom Slavnićem, Draganom Kapičićem i Dragišom Vučinićem koji je osvojio dve titule, dva Kupa i Kup Kupova Evrope.
Toliki broj asova je bio istovremeno i sreća i nesreća crveno-belih. Karakteri prvih violina kluba nikako nisu mogli da pronađi isti štim, trpeo je naravno kolektiv. Novinari su u polu-šali pisali da tadašnji trener Zvezde Musa Bjegojević nije mogao da na parket izvede petorku u kojoj svi međusobno razgovaraju. To nije bila istina, ali ni daleko od istine. Mnogi su za sve krivili Ducija Simonovića, jer je specifičnim karakterom, izuzetno izraženim individualizmom i obrazovanjem odskakao od svih. Bio je pobornik izvornog olimpizma pa je 1972. godine na OI u Minhenu, kada je potvrđeno da su Portorikanci dobili »plave« zahvaljujući dopingu, samoinicijativno napustio takmičenje i više nikada nije obukao dres sa državnim grbom (igrao 107 puta). Osećao se prevareno, izdano, njegov izvorni sportski duh nije trpeo bilo kakve kompromise.
Uspomene na njegove igre niko ne može da izbriše. Bio je praktično nezaustavljiv u igri »jedan na jedan«, dribling i šut je usavršio do same perfekcije. Igrao je jednostavno, bio ubitačan košgeter. Mnogi kažu da niko nikada nije odigrao bolju utakmicu od Simonovića, kada je 1976. u zemunskom »Pinkiju« ljutom rivalu Partizanu zabio čak 59 koševa, a tada nije bilo trojki!
Posle završetka karijere posvetio se publicistici. Napisao je nekoliko knjiga u kojima se zalaže za povratak starogrčkom olimpizmu i izvornom duhu sporta. Završio je Pravo i Filozofiju.
"Непријатељи Љубодрага Симоновића Дуција кажу за њега да је луд, а он је могуће је , по свему што пише и говори, испред времена у коме живимо. Пре четрдесетак година био је један од најбољих кошаркаша света. Али, кад је суочен са ставом Међународног олимпијског комитета (МОК) да екипа дрогираних спортиста остаје у такмичењу, напустио је Игре у Минхену (1972) и променио мишљење о вођама спортских догађаја. За њега је, од тада, врхунски спорт само „рекламни пано великих компанија и гладијаторска борба „робова", а не надметање и ослобађање човека кроз игру".
Рођен је првог дана јануара 1949. године у Врњачкој Бањи у браку Јелене и Јеврема, фризера из Краљева. Школовање је завршио у Београду. Дипломирао је и магистрирао на Правном, а докторирао на Филозофском факултету. Написао је шет књига: „Побуна робота", „Професионализам или социјализам", „Олимпијска подвала", „Спорт Капитализам Деструкција", „Филозофски аспект модерног олимпизма" и „Нови свет је могућ".
Имао је два брака. Први са Светланом, а други са Милицом. Са Светланом има Игора (38), са Милицом Ивана (30) и Дуњу (29), а од Игора унуку Тару. Уз њега је сад, на мансарди коју је, углавном, сам саградио, Галина, бели ретривер.
"Имао сам десет година кад сам на терену Слоге у Краљеву убацио прву лопту у кош. Потом сам из Слоге прешао у Црвену звезду са којом сам освојио Куп Европе. А већ у седамнаестој години сам одиграо прву од сто девет утакмица за државни тим Југославије. Са селекцијом сам освојио четири титуле. Били смо три пута прваци Европе и једанпут најбољи на свету. У међувремену сам седам пута био члан најбољег састава континента. И све то до моје двадесет треће године, до Олимпијаде у Минхену (1972)...U Minhenu smo iзгубили смо од Порторика (74:79), али двојица њихових играча имала су, на тесту, позитиван налаз. После нашег протеста одлука МОК-а је била да се резултат призна! И једногласно смо одлучили да одемо са Игара. Међутим, сви играчи , сем мене, су под притисцима из Београда променили одлуку... rekao sam sамо једно: „То, што ће Југославија остати на Играма, нико, никад неће да нам опрости". Ипак, нису прихватили мој став. А кад сам пошао из олимпијског села нико није дошао да ме испрати. Е, то ми посебно заболело. Био сам, после догађаја у Минхену, привремено искључен из државног тима. Ова казна требало је да траје шест месеци. А то је, уствари, било заувек.
"На основу докумената које поседујем допинг је масовно био присутан у свим спортовима. Кошаркаши у НБА лиги су, још осамдесетих, узимали кокаин. А у фудбалу је све о допингу написао Харалд Шумахер, немачки голман, у књизи „Почетни ударац" у којој је описао и како су Немци освојили титулу првака света 1986. године у Мексику. Доктор им је, укупно, убризгао седам хиљада инјекција. Шумахер после тога дуго није могао да контролише мокрење, патио је од несанице, није могао да има сексуалне односе...
"Да ли је тога било код наs, nе знам. Али, сигурно не тако јавно како је то доживео Шумахер и његови саиграчи. Али, наш Трајко Рајковић, центар државног тима, је умро 1970. године из још необјашњених разлога. Догодило се то кад смо освојили титулу првака света у Љубљани. То памтим као велику мистерију...Постао сам отац у време Игара у Минхену. Родио ми се Игор. Завршио сам факултет и уписао магистарске студије. Хтео сам одем и из клупске кошарке. Био сам срећан, али и забринут. Звезда ме уцењивала. Претили су ми одузимањем стана, ако се не вратим. Моја супруга Светлана је добила маститис, изгубила је млеко. Није могла да доји Игора... Одлучио сам тада, уз одређене услове, да се следеће сезоне вратим у клуб, а у току лета сам отишао у Енглеску због језика...Сем језика u Engleskoj sam стекао и једно лепо искуство. Тај колеџ је имао женску и мушку кошаркашку екипу, па су предложили да у утакмици ова два састава играм за женски тим. Пристао сам. Пет минута пре краја водили смо са десетак разлике. Постигао сам све кошеве, јер девојке су били нежне, а младићи снажни. Али, мој „тренер" је била милитантна феминисткиња која ме извела из игре и мушкарци су победили.
"Pamtim i poraz кад је политика нове Србије, ове после Октобарских промена, била јача од мене. Пре полагања докторске дисертације код професора Михаила Марковића, на Филозофском, желео сам то да учиним на Факултету за физичку културу са тезом „Спорт у свету филозофије игре". Али, одбили су ме само зато што сам јавно критиковао Ђинђића и врхунски спорт.
"Djindjić i ja bили смо 1987. године заједно у Франкфурту. Нисам могао да добијем посао у Југославији, па сам прихватио позив Бамберга да будем тренер. Немци су ми нудили држављанство, јер моја баба је Немица, али то сам одбио. Зоран ми је рекао да сам будала што не прихватам ову понуду јер бих зарадио милионе марака. А из мог рада „Олимпизам и фашизам" Зоран је тражио да избацим све тезе о вези Пјера де Кубертена, оснивача модерних Игара, са фашизмом, па смо се посвађали. Зоран је, уз то, тврдио да је демократија слобода капитала, а ја да је демократија слобода човека...
"Слобода је лепа, али ja sam živeo jако тешко. После развода са Светланом, био сам у браку са Милицом. која је, као технолошки вишак, остала без посла, а имао сам двоје деце... Да би могао да зарадим неки новац био сам спреман на све, па и да у Норвешкој радим на нафтној платформи, да будем конобар, столар...
"Тренирао сам и две кошаркашке екипе у Трондхајму, мушку и женску. А био сам и предавач на факултету, али су ме избацили после месец дана. Нису могли да ми опросте моју причу студентима да је њихова спортска легенда, клизачица Соња Хени, 1936. године, у Гармиш-Партенкихену, у Немачкој, играла танго са Хитлером, што је историјска чињеница, а не бајка.
"Bајке su по некад, опасне. У причама за децу врло лако може да се схвати природа капиталистичког друштва. Углавном су то расистичке приче којима се васпитавају деца. На пример она о Тарзану по коме белац у џунгли господари црнцима... А „Црвенкапа" је најгрознија прича икад испричана: „Болесна бака лежи сама у сред шуме, а добра мама шаље црвенкапицу да баки носи колаче, а ту је и вук"..! Па сваки нормалан човек би ту баку довео код себе да је лечи...
"Гледам на спорт као на симболичну појаву. У спорту сад владају принципи на којима је заснован капитализам: „Човек је човеку вук", То је логика профита. Тиме се уништава хуманост. А ја тврдим да би требало улагати у телесну културу и у покрет повратка природи који се заснива на принципу „Човек је човеку човек". И духовно, а не материјално, мора да постане мера људског богатства. То је прави спортски пут.
"Мушкарац је у врхунском спорту деградиран једанпут, а жена двапут. Мушкарац је у спорту робот, а жене се прво решавају свог женског бића, да би постале „мушкарци", а потом постају роботи. А то је монструозно.
"Постоје две врсте љубави: лажна и истинска. Лажна љубав је везана за симболе какав је новац, а истинска љубав је заједничка борба њих двоје за свој слободан свет...Iмам потребу за женама као еротско биће. Жену доживљавам емотивно, духовно, интелектуално...
"Верујем у човека, али не у Бога. За мене Бог не постоји. Али, постоји Бог као естетска идеја. Истинска религиозност је везана за хуманистичке симболе. То су: љубав, међуљудски односи, став према космосу...
"Ми смо имали кућни оркестар. Ја сам свирао прву, а брат Владимир другу виолину, отац хавајску гитару, мајка је певала, а чика Бркић, наш учитељ, флауту. Свирали смо Дворжакову „хумореску", па Брамсову „Мађарску игру број пет", Штраусове валцере, народне, староградске песме...
"Добио сам пре две и по године националну спортску пензију и то ме спасло. Нису ми дали да радим. Нису ме примили ни у друштво књижевника, а написао сам шест књига. Шверцовао сам се у градском саобраћају. Јео сам, углавном, само кромпир и лук. И мој пас је живео боље. Комшије су му доносили коске...

Naj atletičarka Srbije i svih Jugoslavija

Nezaboravlja Vera Nikolić 

23. septembar 1948. Grabovica kraj Despotovca

Zlatna Vera. Nekad prva dama “kraljice sportova” u svetu, danas odbačene i zaboravljena ali srećna i zadovoljna žena jer upkos svim nedaćama ratnih vetrova uspela da sačuva porodicu. Vera Nikolić je najbolja atletičarka Srbije i svih Jugoslavija., dvostruka evropska šampionka, svetska šampionka, rekorderka, u periodu od 1966. do 1972. godine dva puta je proglašavana najboljom atletičarkom na svetu.

Samo dva meseca pre nego što će napuniti 20 godina, 20.jula 1968. Vera Nikolić je postigla najveći uspeh u karijeri obaranjem svetskog rekorda na 800 metara. Na stadionu "Kristal Palas" u Londonu, postala je kraljica "kraljice sportova", rezultatom 2:00,5. Ovaj rekord bio je nepremostiva prepreka za ostale konkurentkinje sve do 1971. godine, kada je u Helsinkiju ponovo postala prvak Evrope.

Nažalost, ubijanje Jugoslavije ona i njena porodica su ni krivi ni dužni skupo platili. Samo zato što je Srpkinja ostala je bez posla, stana, vikendice u Hrvatskoj.

Rođena je u selu Grabovica kraj Despotovca u porodici kovača Mike Nikolića. U 13 godini pobedila je na jednom školskom krosu u Ćupriji. Tu je zapazio atletski stručnjak Aleksandar Petrović i predložio joj da zajedno rade.

- Sportom sam se počela baviti da bi ispucala iz sebe višak energije. Prvo sam plivala, ali pošto po ceo dan nisam izlazila iz bazena, otac mi je zabranio plivanje bojeći se da ne dobijem tuberkulozu. Prešla sam na gimnastiku, ali to je trajalo kratko jer sam, odjednom, htela da da se oprobam u svim gimnastičkim disciplinama. Posle sam igrala rukomet, ali i tu sam se gubila jer sam istovremeno igrala košarku. Onda, pošto sam pobeđivala u školskim krosevima, konačno me je uzeo pod svoje slavni profesor Aca Petrović koji me je sprečio da dalje lutam jer sam, zamislite, želela i da skačem uvis.

Dovoljno je bilo samo godinu dana i njen talenat i njegova stručnost su dali rezultate. Vera je pobeđivala na krosevima Srbije i Jugoslavije. Bila je juniorka čijim su se rezultatima i još više mogućnostima svi divili.

Sa 16 godina je postala reprezentativka , pa čak i prvakinja Balkana. U septembru 1966 sa nepunih 18 godina učestvuje na Evropskom prvenstvu u Budimpešti i u trci na 800 metara osvaja prvo mesto, rezultatom 2:02,8, pobedivši favorizovanu i iskusniju Žužu Sabo. To je bila prva zlatna medalja na evropskim prvenstvima za Jugoslviju. Zbog tog uspeha je dobila naziv Zlatna Vera

Godinu dana kasnije 20. jula 1968. Vera pravi pravu senzaciju nalondonskom "Kristal palasu" i u okršaju sa najvećom nadom britanske atletike Lilijan Bord postavlja svetski rekord na 800 m rezultatom 2:00,5.

I svetski rekord je oborila na ovakav, njoj svojstven način. U Londonu su se udružili jed, inat i adrenalin.

– Stigla sam na stadion u Londonu sa najboljim rezultatom sezone. Međutim, novinari i fotoreporteri su trčali isključivo oko pokojne Lilijan Bord, Engleskinje. Mene je to povredilo i zarekla sam se: u ovoj trci mogu biti i pretposlednja, ali Lilijan će biti iza mene, poslednja. Povela sam trku znajući da nemam šta čekati pošto je ona bila odlična četiristometrašica. Želela sam nametnuti brzi tempo, ali prvih 400 metara smo prošle sa sporih 60.08. Onda je počela sumanuta jurnjava do cilja.... Srušila sam svetski rekord. Nastalo je pravo oduševljenje čak i među hladnim Englezima. Od sreće pala sam u travu. Ta slika s mojim srećnim brojem 44 brzo je obišla svet.

Posle velike euforije koju je podigla ovim rezultatom, želje ljubitelja atletike su porasle i očekivali su da na Olimpijski igrama u Meksiku osvoji zlato. Vera nije izdržala, podlegla je pritisku i u finalnoj trci je odustala. Posle toga dugo nije mogla da se oporavi. Odlučila je da promenni sredinu i prešla je u AK "Dinamo" iz Zagreba kod trenera Lea Langa.

Oporavila se i već na Evropskom prvenstvu u Atini 1969. osvaja bronzanu medalju. Imala je još dva uspeha pre napuštanja aktivnog bavljenja atletikom: na Evropskom prvenstvu u Helsinkiju 1971. osvoja zlatnu medalju a na Olimpijskim igrama u Mimhenu 1972. osvaja peto mesto sa novim jugoslovenskim rekordom 1:59,5. Atletiku je napustila 1974.

U međuvremenu se udala za svog trenera i u dva porođaja dobila ćerku i dva sina (opet rekord). Posle smrti supruga živela je u Zagrebu do 1992., kad se zbog novonastale situacije u Jugoslaviji, vratila u Srbiju. Ostala je u atletici kao učitelj novim atletskim generacijama.

Vanserijski igrač i trener

Nezaboravlja Vujadin Boškov

16. maj 1931. (Begeč, Novi  Sad)

Impozanta karijera – igračka i trenerska. Kao prvotimac Vojvodine i standardni reprezentativac po mnogima najbolje generacije jugoslovenskog fudbala sa početka pedesetih, kao sportski direktor zajedno sa trenerom Brankom Stankovićem, kreator prve šampionske generacije „lala“ 1966, selektor u dva navrata, trener svetskog ugleda...

Počeo je u Begeču, od 1946. do 1949. Igrao u podmlatku Vojvodine (otkrio ga je Bane Sekulić), u prvom timu za koji je najviše kao levi half odigrao 512 utakmica. Tokom karijere imao dva teža preloma noge (mart 1959. i septembar 1960), što je uticalo na njegovu karijeru.

Za Boškova nikada pa ni tada u prvim fudbalskim koracima, nije bilo predaha. Prvi uspeh ga je ohrabrio da istraje u želji da postane fudbaler  reprezentativnog kalibra. Trenirap je onako kako je to radio mali broj fudbalera u klubu…

Na početku karijere ispoljio je dve bitnnje osobine, odličnu igru glavom, skokove koji u duelu sa protivnikom obezbedjuju prednost I lako, vešto baratanje loptom, veliku borbenost i besprimerno zalaganje na svim utakmicama. Njegova borbenost je postala primer u Vojvodini…

U sezoni 1961/62 igrao u Italiji (Samdorija) iz Djenove, a 1963/64 u Švajcarskoj (Jang felovs iz Ciriha). Od 1964. do 1967. tehnički direktor Vojvodine. Godine 1967/68. Trener jJng felovsa, a 1968. gdine ponovo tehnički direktor Vojvodine. Od aprila 1971. do oktobra 1973. gdine savezni kapiten (27 utakmica). Od 1974. gdine trener u Holandiji (Den hag, Fejenord), od juna 1951. godine do juna 1958. godine za reprezentaciju odigrao 58 utakmice. Učesnik Olimpijade 1952. godine i Svetskih prvenstava 1954. i 1958, avgusta 1955. nastupio u Belfastu u timu Kontinenta protiv Engelske 4:1. U Novom Sadu završio trgovačku akademiju i Višu pedagošku školu, kvalifikacije za trenerski poziv stekao u Švajcarskoj 1963. godine.

Vujadin Boškov je odigrao 58 utakmica u dresu sa jugoslovenskim grbom, 24 meča uzastopno nosio dres reprezentacije.

Debitovao je za Vojvodinu 8. maja 1949. godine, u 18. godini postao prvotimac Vojvodine, a samo dve odine kasnije postao je reprezentativac Jugoslavije, u 23. je proslavio srebrni jubilej, da bi sa 26 godina stigao i do zlatnog jubileja - 50 utakmica u fudbalskoj reprezentaciji Jugoslavije. Da u 28 godini nije doživeo prelom noge u Sarajevu, možda bi bio i apsolutni rekorder.

Trenerska karijera

Jang Bojs (1962-1964), FK Vojvodina (1964-1971), Fudbalska reprezentacija Jugoslavije (1971-1973), FK Den Hag (1974-1976) , Fejenord (1976-1978), Real Zaragoza (1978-1979), Real Madrid (1979-1982), Sporting Hihon (1983-1984), Askoli (1984-1986) , Sampdorija (1986-1992), AS Roma (1992-1993), Napoli (1994-1996), Servet (1996-1997), Sampdorija (1998-1999), AC Peruđa (1999).

Najveći uspeh kao trener doživeo je 1990. godine kada je osvojio Kup pobednika kupova UEFA sa Sampdorijom. Takođe je 1981. sa Real Madridom došao do finala Lige šampiona. Osim toga je kao trener osvojio prvenstvo Španije, dva puta španski kup, jednom prvenstvo Italije i dva puta italijanski kup, te jednom prvenstvo Jugoslavije.

Na čelo fudbalske reprezentacije Jugoslavije vratio se krajem minulog i početkom ovog veka (1999-2000), zatim  (2001, zajedno sa Ivanom Ćurkovićem i Dejanom Savićevićem)

U znak zahvalnosti i poštovanja Vojvodina je sportskom centru u Veterniku dala ime Vujadin Boškov.

Kraja sjaj bez kraja

Nezaboravlje Pokrajac Branislav

27. januara 1947. Beograd

Kraja uspeh i sjaj bez kraja. Dvostruki olimpijski pobednik kao igrač i kao trener. Bože može li se više i ima li šta sladje za šlag na jednu zlatnu karijeru. Kao vrhunski igrač i jedan od korifeja generacije koja je Jugoslaviji darovala prvo olimpijsko zlato 1972. godine u Minhenu, ali i trener koji je reprizirao Minhen u ulozi selektora na OI i984. u Los Andjelesu. Baš kao i nekadašnji njegov učenik neponovljivi jurišnik na vetranječe Jovica Cvetković tokom cele karijere nosio je teško breme  čoveka bez kompromisa pa je bio u stalnom razmimoilasženju sa raznim rukometnim “stručnjacima” koji su verovali da su veći od najvećih iako su gledali manje utakmice nego što je naprimer Kraja postigao golova za najbolju selekciju Jugoslavije.

Rukometom je inficiran u Petoj beogradskoj kod nadaleko poznatog rukometnog Kolumba kakav je bio profesor Duško Stefanović. Malo je poznato da je Pokrajac bio talentovan gimnastičar i odbojkaša a da je gimnastika bila njegova prva ljubav. Nakon što je dominirao u školskoj konkurecniji skrenuo je pažnju rukometnih lovaca na talente, ali je preko Karaburme i ORK beograda zahvaljujći tadašnjem treneru crveno-belih Bogdanu Cvijetiću stigao u Crvenu zvezdu. Bilo je to u januaru 1965. godine a već krajem godine talentovani osamnaestogidišnjak je izrasto u potencijal koji mnogo obećava i dobja poziv u najbolju selekciju Jugoslavije. Sve ostalo je više manje poznato i posuto šampionskom prašinom.

Proglašen je za zaslužnog sportistu Jugoslavije. Igrao je za ORK Beograd, Crvenu zvezdu i Dinamo iz Pančeva. Za rukometnu reprezentaciju Jugoslavije igrao je 180 puta i postigao 510 golova. Dva puta je igrao za „ekipu sveta“. Kao igrač osvojio je dve bronzane medalje na Svetskom prvenstvu (1970. i 1974. godine) i zlatnu medalju 1972. godine.

Diplomirao je, magistrirao i doktorirao na Fakultetu za fizičku kulturu u Beogradu, na teme iz oblasti rukometa.

Dovoljno da se kaže samo Kraja. Prvi iznad svih. Kao igrač, u ovom sportu snage, brzine i veštine ostvarivao je savršenstvo elegantnim rešenjima u najsloženijim okolnostima. Vihorna brzina u službi demonstriranja savršenstva u prijemu i predaji lopte, graciozni skokovi i nemilosrdna realizacija iz svih pozicija, u lepršavim kompozicijama uvek novog rešenja.

Odgovoran, pouzdan i disciplinovan, bio je najbolje levo krila sveta u timu IHF-a 1974. i 1975. godine. Čuveni trener Rumuna Nikolae Nedef, tvorac rumunskog rukometnog čuda, bio je očaran fizičkim kvalitetima, rukometnim umećem i sportskom kulturom našeg sportskog asa. Igračka karijera Branislava Pokrajca bila je duga i sve vreme uspešna u trajanju od 15 godina igranja za klubove: ORK "Beograd", RK "Crvena zvezda" i Železnički rukometni klub ŽRK "Dinamo" iz Pančeva. Reprezentativac Jugoslavije bio je u 180 utakmica punih 11 godina, sa ukupno 510 datih golova. Učesnik na tri svetska prvenstva: 1967. u Švedskoj, 1970. u Francuskoj i 1974.godine u DDR-u. Na svetskim prvenstvima 1970. i 1974. godine osvojio je dve bronzane medalje kao član trećeplasirane ekipe. Dvostruki je učesnik na Olimpijskim igrama i to Minhen 1972. godine sa osvojenom zlatnom medaljom i Montreal 1976. godine sa osvojenim petim mestom

Kao trener vodio je ekipe "Dinamo" iz Pančeva 6 godina od 1974. do 1980. godine, zatim "Crvenu zvezdu" iz Beograda dva puta 1981. i 1993/94. godine, ekipu RK "Lovćen" sa Cetinja 1997. godine i RK "Partizan"iz Beograda 2006. godine prolećna polusezona. Od stranih ekipa trenirao je "Kretej" iz Pariza u periodu od 1989-1991. i ekipu FC "Porto" iz Portugala u periodu od 2001-2003. U Portugaliji je za dve godine dva puta bio šampion te zemlje, 2002. i 2003. godine, i osvajač Super kupa za 2003.godinu. Svoj trenerski kvalitet dr. Branislav Pokrajac je iskazao na najbolji mogući način u ulozi selektora. Bio je selektor reprezentacije SFRJ od 1980-1984, sa dva osvojena trofeja i to II mesto i srebrna medalja na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj 1982. godine i I mesto i zlatna olimpijska medalja na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1984. godine. Kao trener SR Jugoslavije 2000/01 na Svetskom prvenstvu u Francuskoj 2001. godine osvaja treće mesto i bronzanu medalju. U SR Jugoslaviji u periodu 1998. i 1999. godine obavljao je dužnost saveznog kapitena za sve muške selekcije, nadležan i odgovoran za stručni rad u tim selekcijama.....

Profesionalni Beogradjanin

Nezaboravlje Bogdan Tirnanić

14. septembar 1941 Beograd  – 16. januar 2009. Beograd

Pisao je drugačije od ostalih, većina onih koji su ga “čitali” (da li i pročitali) tvrde da je bio najbolji. Jedno je sigurno tačno. Bio je oličenje beogradskog duha, kako je sam voleo da naglasi “Beogradjanin po zanimanju” ili “profesionalni Beogradjanin”. Bio je jedan od ne baš retkih koji je sa nezavršenom gimnazijom, držao katedru novinarstva “diplomiranih politolozima koji u se lažno predstavljali kao novinari”. Po meni bio je jedna od polovina, prva ili druga, druga ili prva, istog monumenta rodjenog pod nebom Beograda  kojeg je činio sa Dušanom Preletom Prelevićem. Bio je Zvezdaš sa dna kace.

DEO TEKSTA KOJI SAM SVOJEVREMENO NAPISAO U DERBIJU

Bogdan Tirnanić je bio istaknuti srpski novinar, esejista, publicista, filmski kritičar i glumac. Pohađao je Desetu beogradsku gimnaziju, ali nikada nije maturirao.

Svoj prvi članak Bogdan Tirnanić je objavio 1960-ih godina u „Susretu“, listu Saveza omladine Beograda. Radio je dve decenije u „NIN“-u, u kojem je bio urednik kulture i jedno vreme i glavni urednik. Pisao je i za „Borbu“, „TV reviju“, „Oko“, „Književnu reč“, „Telegraf“, „Dnevni telegraf“, „Nedeljni telegraf“, „Nacional“, „Kurir“ i „Pres“, kao i u mnogim listovima nekadašnje Jugoslavije.

Radio je i na Televiziji Beograd, kao i na Televiziji Politika, gde je bio zamenik urednika.

Bio je i glavni urednik časopisa „Nju moment“ i kreativni direktor agencije „Sači i Sači“.

Tirnanić je bio i filmski kritičar, po mnogima najbolji u Srbiji. Igrao je jednu od glavnih uloga u kultnom filmu Želimira Žilnika „Rani radovi“. Glumio je i u filmovima „Crni bombarder“, „Živeti kao sav normalan svet“, „Zbog jedne divne crne žene“, kao i u seriji „Otpisani“.

Bio je saradnik na scenariju filmova „Dečko koji obećava“ i „Poslednji krug u Monci“

Objavio je knjige–zbirke novinskih članaka i eseja: „Beograd za početnike“, „Beograd za ponavljače“,

„Ogled o Paja Patku“, „Koka-Kola art“, bio je koautor „Beogradskih priča“, a napisao je i knjigu „Crni talas“ o ovom periodu srpskog filma u kojem je i lično učestvovao.

Tirnanić je dobitnik brojnih stručnih nagrada, među kojima i priznanja Udruženja novinara Srbije „Laza Kostić“ za najboljeg komentatora i nagrada „Jug Grizelj“ i „Veselko Tenžera“.

Bio je oženjen glumicom Darom Džokić. Imaju kćerku Jovanu.

“Tirke bio jedna istinska znamenitost Beograda, poslednji Mohikanac individualizma, prvi srpski fenomenolog čije su tekstove podjednako čitali akademici, partijski funkcioneri i običan narod...S Tirketom je, zauvek, otišlo nešto važno, i lepo, i dobro, nešto naše: nešto naše u vezi s Beogradom, s novinarstvom, s ljudima, nešto naše u vezi s pameću, obrazovanjem, nešto naše u vezi saskromnošću i nešto naše, na čemu smo porasli.

Tek sada kao da postaje jasno da je Bogi bio Beograd koga više nema, njegov izuzetni duh, i kao da je s tom kratkom porukom, jedan deo naše priče, završen zauvek...Tirke – to je ta duga i mudra i uvek inspirativna rasprava u kafanama, to je piće, to je stidljivost, nekada surova direktnost...Tirke je u Srbiju uvodio Evropu i Ameriku, otkrivao nam tajnu „koka-kole” i Džona Hjustona, fenomena „Plejboja” i Suzan Zontag, i evropske desnice, farmerki i viskija. Kad je Zapad postao neka vrsta ideološkog „biti ili ne biti”, Tirke je okrenuo glavu na drugu stranu...Tirke, to je uspomena na naša poslednja srećna vremena.

...Bio je najveći novinar i najzanimljiviji intelektualac koga sam upoznala...Nešto naše, dobro, zauvek je otišlo. (Mirjana Bobić Mojsilović)

Svestrano jedinstvena dama sporta i umetnosti

Nezaboravlje Jelena Genčić 

9. oktobar 1936. Beograd

Svestrana sportiskinja! Jelena Genčić državna reprezentativka u rukometu i tenisu i savezni selektor naših najboljih teniserki. Izuzetna ličnost. Branila je gol plavih devojaka na prvom Svetskom prvenstvu 1957. godine u Jugoslaviji.

Била је 32 пута шампион оне Југославије у тенису, рукометни голман у државном тиму, а истовремено и истакнути режисер на Телевизији Београд. У обе делатности, спорту и уметности, награђена је за животно дело. Поред тога је завршила и два факултета: историју уметности и чисту филозофију. Jelena Генчић је по оцу Српкиња, а по мајци Аустријанка, govori francuski, ruski, nemački.

„Јелена Генчић (70), некад изузетни спортиста и уметник, јединствена је особа у најширем смислу те речи. Била је 32 пута шампион оне Југославије у тенису, рукометни голман у државном тиму, а истовремено и истакнути режисер на Телевизији Београд. У обе делатности, спорту и уметности, награђена је за животно дело. Поред тога је завршила и два факултета: историју уметности и чисту филозофију.

После играчке каријере је као тениски селектор и тренер, преко својих ученика, које је проналазила и стручно, па и животно водила, стекла светска признања. Њени ученици су били: Моника Селеш, Горан Иванишевић, Ива Мајоли, Новак Ђоковић, а и сад има нову децу у две екипе: Бањици и Краљевском тениском клубу на Дедињу.    

Генчић је по оцу Српкиња, а по Јелена мајци Аустријанка... Генчићи су учествовали и у Мајском преврату 1903. када је убијен последњи Обреновић и на престо доведени Карађорђевићи...

Кад сте почели да се бавите спортом?

– У дванаестој години, а са шеснаест сам, као ученик спортске гимназије и члан Партизана, била шамион Југославије у тенису. Пре тога сам била атлетичарка, кошаркашица, а и голман рукометашица Црвене звезде. У тенису и рукомету сам  врло дуго исотвремено играла и за репрезентацију. На Светском првенству 1957.у Немачкој освојиле смо треће место. Та бронза ми је омогућила да од овог месеца, одлуком Владе Србије, као и остали освајачи медаља, добијам месечно око 42.000 динара. Замислите ту моју срећу. За 40 година рада у Радио-телевизији Београд имам пензију од 19.000 динара.

Како сте открили Монику Селеш?

– Имала је само осам и по година, била је ситна, готово нижа од мреже, али видело се да осећа лопту и игру. Кад сам као селектор добила позив да на светско првенство за играче до десет година у Каракасу, у Венецуели, доведем једну девојчицу и једног дечака одлучила сам се за Монику Селеш и Горана Иванишевића. Моника је постала светски првак, а Горан је изгубио у финалу. После тога сам четири године радила с Моником. Уз нас је непрестано био њен отац Карољ, прави фанатик за рад. Заједничким напорима, он упорношћу, а ја с ништа мање снаге и стручним радом од талентоване Монике смо исклесали играчицу светске класе.

Како сте пронашли Новака Ђоковића?

– Догодило се то на Копаонику где сам водила летњи камп који је финансирао "Генекс". Деца су тренирала, а један дечак је стајао са оне стране ограде и пажљиво све гледао, први дан, па и други... Питала сам га: "Душо, да ли ти се ово допада?" Одговорио је потврдно. Позвала сам га да сутра дође. Стигао је на време. Имао је тада шест година. Отац му је преко пута кампа био власник кафића. Кад сам се вратила у Београд договорила сам се с Новаковим оцем Срђаном да доведе сина у Партизан. Тренери у почетку нису имали много разумевања за шестогодишњег дечака, па сам преузела комплетну бригу о њему и радила с њим пет година. После тога, у договору с родитељима, послала сам га у Минхен код Николе Пилића, некада једним од бољих играча света, који сад има камп у Немачкој. И тако је рођен тенисер Новак Ђоковић...

Jelena je izdanak poznate prestoničke porodice.

- Genčići su stara beogradska porodica, a kad kažem stara, mislim viđenija. Moj deda Lazar bio je prvi hirurg u Srbiji, i dvaput je prelazio Albaniju, u Balkanskom i Prvom svetskom ratu... Vidite, tada su svi ljudi, a najpre oni školovani, radili prema potrebama države.

Stajala je na golu tri istaknuta domaća kluba. Prvo u Crvenoj zvezdi, zatim u Lokomotivi iz Virovitice, na kraju u dresu ORK Beograd  gde je  1963. godine završila igračku karijeru.

Nastupala je za repreezentacciju 20 puta u velikom i malom rukometu a učestvovala je na na dva svetska prvenstva  1956. veliki rukomet i 1957.. mali rukomet gde je sa drugaricama osvojila prvu medalju za plave - bronzu.

Osamdesetih godina prolog veka s uspehom je predvodila naš tenis kao savezni kapiten, prvo na čelu seniorskog sastava od 1981. do 1987. a zatim savezni kapiten za omladinke. Otkrila je dve najveće zvezde jugoslovenskog tenisa Moniku Seleš i Novaka Đokovića.

После играчке каријере је као тениски селектор и тренер, преко својих ученика, које је проналазила и стручно, па и животно водила, стекла светска признања.

– Уз награде за животно дело у спорту и у уметности посебно издвајам признање Уједињених нација за серију коју сам, као редитељ и сценариста, направила о наркоманији. Било је то у пролеће 1992. у Њујорку на скупу потпуно посвећеном том проблему. На заседању, које је отворио тадашњи председник САД Бил Клинтон, говорила сам и ја. Радило се четири дана на четири теме: медијска, здравствена, криминална и економска страна наркоманије. Као награду за све што сам том серијом учинила добила сам за РТС мала, потпуно опремљена репортажна кола. Али, уместо њих стигле су нам санкције и тај поклон је пропао...

Зашто се нисте удали, имали децу..?

– Волим своју слободу мишљења, понашања, одлучивања... Али, постоји још један разлог.Остала браћа и сестре су били у браку, а ја сам остала с мамом. Једног момента је било врло непријатно. Свако гледа свог партнера, своју децу... Имала сам више љубави, али никад нисам осећала велику потребу да се за некога трајно вежем. Могла сам да будем самохрана мајка, али ни то није добро. Сва моја браћа и сестре имају децу, па и унучад. Има нас преко двадесет... Све њих доживљавам као своју децу, а она ми љубав узвраћају на најбољи начин...         

Да ли се виђате с Вашим тенисерима?

– Па не баш. Моника ми се никад није јавила, ас Новаком се видим, по некад, најчешће кад га дочекам на аеродрому после неког турнира. Тада причамо, а он ме загрли и пољуби... Пригушим тада емоције и кажем себи: "Не сме да ти буде жао што није другачије. Имају они много обавеза". Знам само да сам бринула о њима као да су моја  деца. Некад их и сањам. Просто их видим онако мале како упијају сваку моју реч. Уживам ја и у сновима о њима и свима које сам волела и волим...

Talenat je u nogama,  inteligencija u glavi

Nezaboravlje Aleksandar Tirnanić – “Tirke”

15. juli 1910. Krnjevo (Smederevo) - 13. decembar 1992. Beograd

Teško je poverovati da će se i u sledećim decenijama ponoviti sportska karijera kakvu je imao Aleksandar Tirnanić, desno krilo predratnog BSK-a i državne reprezentacije i posleratni selektor “plavih”. Popularni Tirke je pedeset sedam godina bio neprekidno u našem fudbalu!

Doživeo je mnogo radosti i gorčina: u životu, i u fudbalu. Prvi svetski rat mu je odneo oca, radnika metalca, koji je 1914. bio vojnik hrabre srpske vojske. U Drugom svetskom ratu izgubio je majku u ruševinama bombardovanog Beograda 1944. godine.

Tirke je bio jedan od onih beogradskih mališana koji je zaljubljeno jurio za loptom po nekim terenima Bare Venecije, koja se nalazila između današnjeg Beogradskog sajma i Železnicke stanice. Tu ga je zapazio Radenko Mitrović i odveo u slavni klub “Jugoslavija”, gde Tirke ostaje samo godinu dana. Odatle prelazi u BSK i u izuzetnoj generaciji igra za treći tim podmlatka zajedno sa Vujadinovićem, pokojnim Krčevincem i ostalima.

Tirke je kao mlad bio prgav, kočoperan, brz na jeziku, ali i ratoboran. Imao je pravi fudbalski temperament. Van terena bio je blage naravi, vedar, duhovit, kozer koji je s malo reči uspevao da nasmeje društvo.

Sa sedamnaest godina Tirnanić debituje za prvi tim BSK-a. Ubrzo potom oblači dres s državnim grbom. Slučaj je hteo da debi ovog fudbalskog asa, a i poslednja, pedeseta utakmica u dresu reprezentacije, bude sa istim protivnikom -najboljim timom Rumunije.

U tom razdoblju od jedanaest godina (1929-1940) ispisane su najlepše stranice Tirketove igračke karijere. Bio je učesnik Prvog svetskog prvenstva u Montevideu 1930, da bi zatim gotovo neprekidno igrao na svim terenima na kojima je igrala jugoslovenska reprezentacija.

Bio je sjajno desno krilo, sa Mošom nezaboravna desna strana “plavih”, tandem asova kojem su navijači pevali pesme.

Posle rata, trideset sedam godina radio je u Fudbalskom savezu Jugoslavije, kao profesionalac, kao savezni kapiten ili stručni savetnik.

Sastavio je 102 državne reprezentacije, bio je selektor na Svetskim prvenstvima u Švajcarskoj 1954. i Švedskoj 1958. i na Olimpijskim igrama u Londonu 1948, Helsinkiju 1952. i Rimu 1960.

Tirnanić je bio potpuno predan fudbalu, čak je i školu zapustio. Rano je osetio slast velike fudbalske zvezde i nije mogao da se vrati u skamije i uči dosadna gimnazijska štiva. Voleo je fudbal i život. Kao i svi mladi ljudi, nije mislio šta će sutra biti. Leteo je na krilima slave sve do početka Drugog svetskog rata.

U deceniji izmedu 1930. i 1940. Tirnanic je proživeo veoma bogat i buran život. Putovao po svetu, igrao fudbal, davao golove, driblovao, uznosio gledaoce svojom veštinom i majstorstvom.

Tirke i Moša bili su tandem i van fudbalskog terena. Drugovali su, danima i noćima sedeli kod “Sablje dimiskije”, tada poznate beogradske kafane kod Botaničke bašte, igrali bilijar, karte, šetali korzoom… Bili su naši prvi profesionalci u fudbalu. Nisu radili, igranje im je bilo sve – radost i egzistencija.

Aleksandar Tirnanić je bio čovek velikog šarma, duhovit na terenu i van njega. Voleo je sva zadovoljstva života, imao je ukus za sve što je lepo. Voleo je ljude, muziku, društvo, kafanu…

- Pre rata je malo ko vodio računa o tome šta igrači rade u slobodnim časovima – objašnjava Tirke. – Moša i ja smo svake večeri izlazili, sedeli po kafanama, zabavljali se. Nikome nije padalo na pamet da nas kritikuje, još manje da smatra kako nesportski živimo. Takvo je bilo vreme. I shvatanje. Mi smo, kao i ostali, trenirali redovno, trčali na utakmicama, borili se, često odlučivali i pobednika, pa je bilo čak i simpatično živeti javni život. Moša je bio popularniji od mene.

Bilo gde da sednemo, odmah bi za naš sto stiglo piće ili bi nas kelner upitao šta želimo, jer to naručuje navijač za drugim stolom. Najčešće nismo stizali da platimo ono što bismo jeli i pili.

U tom već zaboravljenom vremenu Tirke je proživeo najlepšu deceniju svoje mladosti. Bio je noćnik, igrao boemski fudbal, navijači su ga obožavali… Njemu je svaki dan bio svečanost.

Pre rata Tirnanić se rado družio sa naprednim studentima. Poznavao je Koču Popovića, drugovao sa Veselinom Maslešom, viđao Lolu Ribara… Nije bio organizovan, ali se znalo da je simpatizer komunista. Nosio je poverljiva pisma Partije u Pariz. Bio je diskretan: nikad nije pitao šta je, ali je znao da je to važno i poverljivo.

Bio je jedan od najpopularnijih sportista koji je podržao akciju naprednih ljudi da se bojkotuju Olimpijske igre 1936. u Hitlerovom Berlinu.

Posle rata, Tirnanić postaje jedan od ustrojitelja fiskulturnog pokreta u novoj Jugoslaviji, prvi (opet!) profesionalac u tadašnjem FISAJ-u, radi u fudbalu.

Prvu posleratnu utakmicu naša reprezentacija igra u Pragu 1946. Taj tim, koji je pobedio Čehoslovačku (2:0), sastavio je Aleksandar Tirnanić. Tada još nije bio promovisan u saveznog kapitena, već je u svojstvu činovnika u tek osnovanom Fudbalskom odboru pri FISAJ-u. Kasnije, posle povlačenja Mikice Arsenijevića sa dužnosti amaterskog selektora, Tirke postaje savezni kapiten, jedini stručnjak koji će preko sto puta sastaviti najbolji tim Jugoslavije.

Aleksandar Tirnanić je bio selektor velikog senzibiliteta. Umeo je da oseti ne samo fudbalsko razumevanje, već i duhovno dopunjavanje igrača, da spoji sve te karike u čvrst, neraskidiv lanac. Igrači su ga voleli, opštio je s njima na jednostavan, fudbalski način. Dobro ih je osećao, a oni su njega razumeli. Bio je autoritet na veoma originalan način-jednostavnim prilazom igri i verom u izabranika.

Na dužnosti selektora – tom usijanom prestolu – bio je godinama. Dok su se drugi lako topili, on je odolevao, bilo kao član selektorske komisije ili kao savezni kapiten. I to je jedna od misterija vezanih za ovog “čoveka od fudbala”. Maliciozni kažu da je bio toliko “elastičan” da je dozvoljavao da mu tim “sastavljaju” ili na njega utiču visoki funkcioneri FSJ. Dobronamerni tvrde da je njegov uspeh lako objasniti: bio je čovek intuicije i prave fudbalske krvi.

Kad su ga kritikovali, branio se osmehom, duhovitošću, ponekad i na sarkastičan način. Sa novinarima se nije svađao, još manje dokazivao svoje ideje i namere. Bio je superioran u svojoj doslednosli – da poverenje uvek poklanja najboljim igračima, nezavisno od njihove trenutne forme.

Posle sjajne pobede naše reprezenatacije nad Italijom u Torinu (4:0), kada su Bobek i Mitić sedeli na klupi, a Čajkovski ustupio mesto mladom Dobroslavu Krstiću iz Vojvodine, “plavi” su igrali u Beogradu sa Englezima.

Zlatko Čajkovski se teško mirio s tim da ne igra za državni tim. Došao je u kancelariju FSJ i preklinjao Tirnanića da ga postavi u izabrani lim.

- Pane – tako su igrači od milošte zvali Tirketa – molim Vas da mi verujete: biću u nedelju najbolji igrač na terenu – rekao je Čik u jednom dahu. – Trenutno igram slabo za “Partizan”, nisam koncentrisan, hteo bih u inostranstvo, moram da mislim i na dane posle fudbala, imam porodicu, na velikim sam mukama.

Čik je otišao, Tirke mu nije ništa obećao, ali mi je odmah rekao: “Srećom, dobro ga poznajem. Igraće u nedelju, svi će me napadati pre utakmice, ali sam siguran da će Čik biti sjajan. On je fanatik, borac, nije zaboravio da igra”.

Čajkovski je bio u pravu. Tirke nije pogrešio što mu je verovao. U meču protiv Engleza (Mitić je dao gol, pobedili smo – 1:0) Čika su svi novinari ocenili “desetkom”, bio je junak utakmice! Takav je selektor bio Tirnanić.

Javnost je dugo verovala da Tirnanić, kao kakav ljubomorni paša, čuva svoj fudbalski“harem” (reprezentaciju) za sebe, kao da je bogomdani selektor. Želeli su novu ličnost, promenu, nekog mlađeg čoveka.

Tirke je odolevao svim pritiscima, umeo je, kad treba, da bude i “igrač na žici”, i zato je istrajavao kao savezni kapiten. Kad je došlo vreme da se povuče, ostao je u FSJ, kao stručni savetnik.

Njegov miljenik bio je Miljan Miljanić. Čudno? Jer, Miljanić je stručnjak koji ima potpuno suprotan stil rada, drugačije shvatanje igre, opredeljenje, način selekcije...

Teško je reći da li je u tom odnosu bilo obostrane iskrenosti ili su, kao uglađeni ljudi, bili pod neprozirnom maskom. Ipak, Tirke je davao savete Miljaniću. Naročito je insistirao na tome da se mladi stručnjak ne povodi za modom, da ne presađuje na naš fudbal ono što su trenutno posedovali Mađari, Nemci, Englezi ili Holanđani.

- Talenat je u nogama, fudbalska inteligencija u glavi -govorio je Tirke. - Mi moramo sačuvati igračima slobodu duha, taj naš smisao za improvizaciju i igru, dati im slobodu da samostalno rešavaju situacije na terenu. Moramo negovati agresivnu igru, nismo za defanzivno loptanje, to nije u našem mentalitetu.

To je bilo Tirnanićevo gledanje na fudbalsku igru i igrače. Njegov najdarovitiji naslednik Miljanić nije htco da ide putem svoga učitelja. Verovao je u svoje "svetske poglede" na fudbal. Tirnanić je sav bio na ovom tlu, tumačio je i objašnjavao naš mentalitet, igrače koji su bili kao i on: strastveni, borbeni, hrabri, razigrani...

Zaboravljeni velikan srpskog fudbala

Nezaboravlje Ružić Jovan

12. decembar 1898. Beograd  -  25. septembar 1973. Beograd

Ime i prezime, lik i delo koje je neopravdano zaboravljeno. Prvi fudbalski reprezentativac iz Srbije i Beograda, odličan fudbaler Srpskog mača, Velike Srbije i Jugoslavije, strastven, stručan i predan sportski radnik, ne samo u matičnom fudbalskom sportu, već i među hazenašicama (on i njegove sestre Mina i Zora bili su utemeljitelji hazene (rukometa) u Beogradu i Srbiji, i rukometašima, atletičarima.... Ceo život posvetio je sportu. Za sobom je ostavip izuzetno publicističko delo “Sećanje i uspomene” jedno od najvrednijih sportsko publicističkih izdanja kojim je sačuvano od zaborava prava slika radjanja i razvoja beogradskog i srpskog sporta u periodu od 1910 do 1941. godine.

Bio je prvi jugoslovenski fudbalski reprezentativac iz Srbije i Beograda, fudbalski sudija i sportski funkcioner.

Pripadao je prvoj, pionirskoj generaciji fudbalera koji su udarili temelje najpopularnijem sportu u našoj zemlji. Počeo je da igra 1911. u beogradskom Srpskom maču, godinu dana kasnije prešao je u Slaviju, a 1913. bio je jedan od osnivača i prvih igrača Velike Srbije i tada je kao 15-godišnjak odigrao prvu zvaničnu utakmicu.

Pošto je prešao Albaniju sa srpskom vojskom, obreo se u Francuskoj gde je kao gimnazaijalac igrao u Sent Etjenu i Nici, a zatim kao student prava i u Parizu za Pariz (1917-1919). Bio je prvi naš fudbaler koji je u Francuskoj zaigrao kao prvotimac (1916), veoma popularan i omiljen među navijačima klubova u kojima je igrao, a zbog izuzetnog snažnog udarca štampa ga je nazvala "topovsko đule" " ("Boulet de canon").

U Beograd se vratio 1919. i postao član FK Jugoslavija iz Beograda (1919.-1924.), za koju je odigrao 120 zvaničnih utakmica, igravši na svim mestima u timu - samo nije bio golman! Bio je jedini fudbaler iz Beograda i Srbije (uz devetoricu Hrvata i Slovenca Tavčara) koji je 28. avgusta 1920. protiv Čehoslovačke (0:7) na olimpijskom turniru u Antverpenu, igrao na prvoj zvaničnoj međudržavnoj utakmici ondašnje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Igrao je i na sledećoj utakmici, četiri dana kasnije, takođe u Antverpenu, u okviru tzv. "utešnog turnira" protiv Egipta (2:4), postigavši jedan gol. Odigrao je i pet utakmica za gradsku selekciju Beograda.

Veoma odan fudbalu i sportu, bio je i dobar atletičar i propagator hazene i rukometa, a istakao se i kao odličan fudbalski sudija (bio je među prvima koji su položili sudijski ispit) i od 1921. vodio oko 950 utakmica. Bio je pokretač ragbi sekcije pri sportskom klubu Jugoslavija.

Na vojničkom takmičenju u atletici u Parizu 1918. bio je prvak u trci na 1oo m., a 1920. Beogradu u organizaciji Jugoslovenskog olimpijskog komiteta postigao je dve pobede u troskoku sa 12,49 m (bolje od drž. rekorda koji nije priznat) i u skoku udalj sa 5,65 m.

Diplomirao je 1925. na Pravnom fakultetu u Beogradu, a 1957. penzionisan je kao viši službenik ŽTP Beograd.

Golman, selektor, sudija, publicista

Nezaboravlje Boško Simonović

12. februar 1898. Šid - 5. avgusta 1965. Beograd

Boško Simonović  je u vrlo teškim vremenima za naš fudbal, posle odbijanja hrvatskih klubova da daju igrače za reprezentaciju, odveo uglavnom beogradske fudbalere 1930. godine na prvo Svetsko prvenstvo u Urugvaju i zajedno sa belim orlovima u otadžbinu „doneo treće mesto“.… Uspeh za istorijsko sećanje koje niko na žalost nije ponovio.

Bio je istaknuta ličnost u jugoslovenskom fudbalu do Drugog svetskog rata- kao igrač, fudbalski funkcioner, savezni kapiten, fudbalski sudija i publicista.

Kao fudbaler bio je aktivan u beogradskom Srpskom maču od 1912. godine, a zatim je prešao u BSK i kao golman dobio mesto medju stativama. Do 1923. godine  bio je jedan od najboljih fudbalskih sudija i kao prvi naš delilac pravde vodio jednu utakmicu u inostranstvu (Bukurešt – BSK 1922. u Bukureštu). Prestao je da sudi zbog težeg preloma noge, koji je ostavio trajne posledice.

Kao funcioner BSK bio je od 1919. godine na raznim dužnostima, a od 1930. godine bio je funkciner u JNS. U četiri navrata bio je selektor reprezentacije Jugoslavije (prvi put od 13. aprila 1930, a posleddnji put do 23. marta1941. godine) i sastavio 46 „A“ reprezentacija Jugoslavije.

Završio je 1923. godine arhitekturu u Beogradu, ali se malo bavio svojom strukom. Više godina bio je urednik „Sportiste“, organa Beogradskog loptačkog saveza, a novembra 1936. godine pokrenuo je u Beogradu „Sportski dnevnik“, prvi dnevni sportski list u bivšoj Jugoslaviji, koji je zbog finansijskih teškoća izlazio samo nekoliko meseci..

Posle rata od 1945. godine nastanio se u Ohridu gdeje 1958. godine bio rukovodilac „Ateleja za umetničku rezbu“, a jedno kraće vreme 1952. godine bio je i tehnički rukovodilac skopskog Vardara.

Kada je bio penzionisan, jedno kraće vreme živeo je u Novom Sadu, a zatim se preselio u Beograd, aktivno radeći na dokumentaciji i istoriji jugoslovenskog fudbala.

Neki novinari (ponajviše samo Svetozar Glišović) ga nisu posebno cenili. Nazvali su ga Dunst (neznalica), ali on je to primao blagonaklono, kao čovek siguran u sebe i momke koje je odabirao. Uz uspeh u Urugvaju i pobedu nad Englezima naša reprezentacija pod njegovim vodjstvom u Beogradu pobedila reprezentaciju Brazila i to katastrofalno 8:4, najzad i Madjare (one sjajne svetskog ugleda) 3:2… znači oni koji su ga omalovažavali i nisu baš bili u pravu. Tim pre pošto je Simonović bio vredan i radin, posvećen svom poslu do fanatizma.

„Saveznog kapitena Simonovića je odlikovao visok stepen osećanja odgovornosti, ali i uvek naglašena spremnost da neuspehe reprezentacije primi na sostvena pleća – pisao je o Simonoviću velikan radio i uopšte novinarstva Radivoje Marković…

Iako arhitekta, bio je kolekcinar svega i svačega, odličan filatelista,a  najdraža uspomena od koje se nikad nije odvajao bila mu je povelika srebrna tabakera na čijoj je unutrašnjoj strani imao ugrvirane autograme Žil Rimea, profesora pelikana, Huga Majsla, ing Fišera i svih istaknutih svetskih i evropskih fudbalskih rukovodioca svog vremena. Sklon šali, govorljiv, duhovit, medju sportistima je Simonović bio cenjena i omiljena ličnost…

Ing Boško Simonović je najuspešniji jugoslovenski selektor pre Drugog svetskog rata o čemu svedoči i najveći uspeh jugoslovenskog reprezentativnog fudbala, treće mesto na Svetskom prvenstvu 1930, dve pobede nad Brazilom i po jedna nad Madjarima i Englezima

Umro je 1965. godine prikupljajući gradju za istoriju jugoslovenskog fudbala, što je još jedna potvrda da je Boško Simonović voleo fudbal i bio mu odan do kraja života.

DR O utemeljitelj moderne Zvezde

Nezaboravlje Dr Aca Obradović

14. septembar 1922. Mionica (Valjevo) – 23. jun 2000. Beograd

Bio je popularan kao Dragoslav Šekularac (njegov miljenik), sposoban da od ničega napravi sve, doktor medicine koji se iz ljubavi odrekao akademske karijere i otisnuo u šareni svet fudbala. Rečju dr O, utemeljitelj modernog fudbala na prostoru Jugoslavije, prvi koji je od kožne lopte kojom su bili zaludjeni svi, napravio unosan posao.

Kao aktivan igrač, branio je gol i bio član nekoliko valjevskih fudbalskih klubova (fk Vojvoda Mišić, Radnički).

U Crvenoj zvezdi je bio od 1946. godine  a od 1953. postao je klupski lekar i član stručnog štaba 1952-1953. i 1960-1963. a posle toga tehniko, devojka za sve pred kojom nije bilo zatvorenih vrata.

Radio je i kao lekar reprezentacije Jugoslavije, 88 utakmica, izmedju ostalog učestvovao je na Olimpijskim igrama u Londonu, Helsinkiju, Melburnu i Rimu, kao i na svetskim prvenstvima 1950. u Brazilu, 1954. u Švajcarskoj i 1958. u Švedskoj.

Nakon što su mu udarili crveno svetlo (kažnjen zbog tehnomenažerstva), radio je u SAD, bio je menadžer Californija klipersa San Fracisko 1966-1969, kasnije se vratio kući, ali radio u Olimpiji iz Ljubljane, zatim u Španiji, Castelon.

“Ako se ikada dvoumio između medicine i kafedžijske umetnosti, nedoumice mu je razrešila sudbina. Aleksandar Obradović je diplomirao na Medicinskom fakultetu u Beogradu kao jedan od najboljih studenata.

“Još kao student, zbog propasti porodičnog posla, Aca se zaposlio na tadašnjem DIF-u. Radio je ono što je naučio u sanatorijumu ujaka dr Race Stefanovića. Bio je vrstan maser, poznavao rehabilitaciju, traume, znalački nameštao prelome i iščašenja, stavljao gips... Posebno je poznavao sportske povrede jer je pre rata branio za mionički fudbalski klub "Vojvoda Mišić", današnju "Ribnicu".

Kao student postao je i profesionalni maser u "Crvenoj zvezdi". Specijalizovao je rehabilitaciju. I tu je bio izvanredan.

Naprasno, pred njim su se širom otvorila vrata univerzitetske karijere: profesor Smodlaka je Aleksandra Obradovića uzeo za svog asistenta. Malo kasnije prešao je kod profesora Rotovića. Acina predavanja su se raščula i izvan Medicinskog fakulteta i bila posećena tako reći kao fudbalske utakmice, jer je studentima dovodio tada najpoznatije jugoslovenske sportiste. Po želji profesora Rotovića, mladi aistent je predao potrebne radove kako bi dobio zvanje docenta.

Ali, dogodi se nešto nepredviđeno. U to vreme se održavalo svetsko fudbalsko prvenstvo u Švajcarskoj: Aleksandru je stigao telegram iz Beograda da je postavljen za šefa stručnog štaba "Crvene zvezde". Bilo je to najveće "ili- ili" u njegovom životu. Ipak, nije se dugo premišljao.

"Zvezda izgleda ne oseća potrebu za mnom, ne zove me. Ja sam neću da idem, i tako se mimoilazimo", govorio je, ne bez gorčine, Aca Obradović krajem 1976. i priči dodao još turobnih tonova. "U fudbalu postoji jedan genije koji je, nažalost, bez posla. Taj genije je Dragoslav Šekularac. Ubeđen sam da će biti veliki trener, kao što je bio veliki fudbaler. Možemo da pričamo šta god hoćemo, ali Šeki o fudbalu sve zna." Šekija je, kada je imao 17 godina, Dr O ubacio u prvi tim Zvezde.

"Za vreme rata bio sam u četnicima", seća se Aca Obradović u intervjuu koji je dao "NIN"-u 1994. "U Mionici kod Valjeva, svi su, normalno, bili četnici." Iako zbog dvogodišnjeg "staža" u četnicima nije imao velikih problema, bar kada je reč o zatvorskim kaznama (pošto su ga Nemci zarobili 1942, godinu dana proveo je u logoru na Banjici, odakle je pobegao, zatim dve godine boravi u Beču, da bi se 1944. ponovo pridružio četnicima u Mionici), ipak je taj detalj iz njegove biografije u poratno vreme bio u najmanju ruku "otežavajuća okolnost". Kada su ga, po osnivanju kluba, Boba Mihajlović i Bobek pozvali da dođe u Partizan, to je bilo neizvodljivo upravo zbog "političke nepodobnosti". Po formiranju Crvene zvezde Aca Obradović ulazi u proširenu upravu tog kluba.

"Generali i vojska su držali Partizan. U Zvezdi je bila uglavnom omladina, i zbog toga je Zvezda bila popularnija. U Partizanu je bilo mnogo Hrvata, što u rukovodstvu, što u fudbalskom pogonu. Setimo se samo Bobeka, Čajkovskog, Zebeca, Belina, Šoštarića... To je takođe bilo od uticaja. Mi smo imali gotovo sve igrače iz Srbije i Beograda. Bilo je tu neke nacionalne podeljenosti. To se tada zvalo reakcija, a sada patriotizam", govorio je "dr O" o tim vremenima i rivalitetu koji je od početka postojao između dva najveća kluba ("NIN", 1. jul 1994).

Aca Obradović je, inače, negirao uvreženo mišljenje da je Crvena zvezda "policijski klub". Smatrao je da taj epitet nosi ekipa Radničkog, a da je Zvezda "oduvek bila klub beogradske omladine, univerzitetski, akademski", i da je zbog toga "uvek imala najviše navijača" ("NIN", 10. jun 1992).

Govorio je da "bez Zvezde ne može da živi" i da mu je "životni san da Zvezda bude prvak Evrope". Kada se to dogodilo 1991. u Bariju, za Acu Obradovića to je bilo zadovoljstvo koje "ne može rečima da opiše". Zbog Zvezde se odrekao akademske karijere, a bio je odličan student Medicinskog fakulteta i posle završetka studija postao je asistent. Pred dilemom da li da bude docent na fakultetu ili direktor Zvezde, odabrao je ovo drugo.

"Sve je u stvari zavisilo od Ace Obradovića. On je udario temelje velikoj, modernoj, evropskoj Zvezdi. Aca je veliki čovek Zvezde", rekao je svojevremeno u intervjuu Bori Krivokapiću "moćni čovek tog kluba" Draža Marković.

"Aca je prvi u zemlji počeo da od fudbala „pravi posao“, nailazio je na mnoge otpore i suprotstavljanja. Ta orijentacija je „stekla pravo građanstva“; Aca je, međutim, bar u Beogradu, ostao bez mogućnosti za rad. Ali, za Acu nema problema..." (Draža Marković "Život i politika").

Odlukom Gradskog komiteta komunista Beograda, 1966. biva najuren iz Zvezde zbog "tehnomenadžerstva". "Tražio sam da mi objasne šta je to „tehnomenadžerstvo“, ali nisu uspeli, nije znao niko da mi objasni", govorio je Dr O skoro tri decenije kasnije. Iste godine odlazi u SAD i "za dvanaest dana", kako je sam kazao, napravio je ekipu San Francisko Klipers. Pet igrača iz Jugoslavije, nekoliko iz Portorika i Brazila, Ivana Toplaka je doveo za trenera i u prvoj sezoni osvojio šampionsku titulu! Amerika je postala i zemlja fudbala. Za dvadeset godina u toj zemlji biće registrovano preko 30.000 juniora, fudbal će ući u škole i na univerzitet, veliki biznis će naći svoj interes, a kruna svega biće organizacija Svetskog prvenstva u fudbalu 1994.

Godine 1982. Aca Obradović je dobio dozvolu FIFA-e da radi kao menadžer. "Godinama sam pokušavao da je dobijem", rekao je tom prilikom. "Međutim, to je toliko zapetljano i teško išlo da sam već mislio da dignem ruke od svega. Sada sam ja prvi menadžer sa licencom kod nas ." Do danas je ostao i jedini naš fudbalski stručnjak sa pomenutom licencom.

Ideja za gradnju "Marakane" u Beogradu pripada Aci Obradoviću, a neposredan povod za izgradnju novog stadiona bila je zabrana igranja polufinalne utakmice KEŠ-a 1957. na starom stadionu – "zbog dotrajalosti tribina". Glavni operativac bio je tadašnji direktor Geneksa Vlada Višnjić, ali sam Dr O kaže da je "iza svega stajao Krcun".

"Svetsko je pravilo da velikim klubovima rukovode oni koji imaju pare ili oni koji imaju vlast. U kapitalizmu su to ljudi koji imaju pare, a u socijalizmu oni koji imaju vlast." ("NIN", 8. jul 1994)

“Po povratku iz SAD Aca Obradović odlazi u Ljubljanu i postaje tehnički direktor Olimpije. Ta avantura će se po njega neslavno završiti jer će sredinom aprila 1974. Disciplinski sud FSJ-a, posle "razmatranja regularnosti pojedinih utakmica prošlogodišnjeg prvenstva", doneti, uz ostale, i odluku o tome da se "dr Aca Obradović doživotno diskvalifikuje zbog pokušaja da režira rezultat utakmice između Sutjeske i Olimpije". U vreme kada se afera rasplamsavala novinaru zagrebačkog "Vjesnika" Aca Obradović je rekao: "Za mene kažu da sam „maher“, da znam načine izigravanja, da poznajem sve „folove“. Ima u tome istine. Nisam se juče rodio, a fudbal mi je godinama bio posao. Kupovao sam igrače. Za kvalitetnog fudbalera bih sve dao. Snašao bih se i napravio prekršaj ako bi to trebalo. Ali, utakmice i bodove ne bih kupovao! Nemam putera na glavi, i ovakva završnica nije moje maslo."

“Po izricanju kazne Aca Obradović je posle nešto više od godinu dana ipak dokazao svoju nevinost i kazna mu je ukinuta. U sličnoj situaciji nalazio se još dva puta, i posle svega je izjavio: "Bio sam tri puta doživotno kažnjavan zabranom vršenja svih funkcija u fudbalu. Sva tri puta sam pomilovan zbog – nedostatka dokaza... Moj najveći „greh“ u fudbalu bio je, a to nikada nisam ni krio, što sam za Zvezdu kupovao igrače. Nikakve druge „mućke“ ne mogu se dovesti u vezu s mojim imenom".

“Aca Obradović je lansirao krilaticu „bez  Madere nema karijere". U vreme kada je on bio jedan od čelnika Crvene zvezde u „Maderi" se skupljala raznolika ekipa – od onih koji su vodili klubove, pre svega Zvezdu, znači političari i fudbalski stručnjaci, preko sportskih i političkih novinara, do glumaca. Sudbina mnogih ljudi je na ovaj ili onaj način određena razgovorima za nekim od stolova te poznate kafane, bilo da je reč o igračima ili trenerima, političarima, privrednicima ili novinarima.

Veličina neprolazne vrednosti

Nezaboravlje Milutin dr Ivković

03. marta 1906. Beograd – 23. maj 1943. Beograd

Prava ličnost za nezaboravlja.

Oličenje humanosti, plemenitosti, jednakosti i samožrtvovanja u svakom pogledu. U utakmici života nije žalio ni život da bi ostao na nivou jednog od najlepših primera sportiste koji su obeležili ne samo pionirske dane srpskog fudbala i sporta, rečju veličina neprolazne vrednosti. Harizmatičan i samosvojan, od početka do preranog odlaska u legendu koju je zaslužio.

Beogradjanin po krštenici, junak i heroj po genima,  bio je primer za ugled kao fudbaler bez mane, mladi lekar ili novinar, rodoljub i beskompromisni borac za istinu i pravdu.

Slavno ime srpskog i jugoslovenskog fudbala tragično je okončao život kao častan čovek, rodoljub koji u najtežim trenucima nije hteo da se odrekne ličnih uverenja. Lekar, patriota, odličan sportista, jedan od najboljih odbrambenih fudbalera Jugoslavije svih vremena, omiljen čovek streljan je  23. maja 1943. godine. Bio je jedan od vodja bojkota Olimpijskih igara 1936. i tadašnjoj fašističkoj Nemačkoj... Samo dvadesetak dana pre nego što je streljan 6. maja 1943. godine na Djurdjevdan povodom 40-godišnjice BASK-a, poslednji put pojavio na zelenom polju.

Bio je to jedini fudbaler koji je u svoje doba mogao konkurisati za svaki evropski klub – rekao je za Milutinca Svetizara Kika Popović.

“Milutinac je – prisećao se Jovan Ružić. – prvi u Beogradu izveo udarac, kako smo ga mi tada zvali »makazice«. Bilo je pravo zadovoljstvo gledati ga kako u punom trku, onako snažan, robustan, hrabro uleti u okršaj, skoči znatno iznad svih protivnika i izvede »makaze«. Ni pre ni posle njega niko to nije tako bravurozno radio.”

“Ivković je imao više nadimaka. Najintimniji klupski drugovi u početku zvali su ga Prnja. Pošto ga je to vređalo i ljutilo, prestali su tako da ga zovu. Od prvih dana karijere gledaoci ga više znaju kao Milutinca nego kao Milutina.

Supruga Ela zvala ga je Đoka. Svi znaju da se za njega govorilo da je i “državna kočnica”. Prvi put naišao sam u navedenoj izjavi kapitena štajerske reprezentacije. Da li je  to “bremzuje” inspirisalo kasnije navijače da ga nazovu “državnom kočnicom”, nije poznato.”

Izuzetna sportska i ljudska ličnost, fudbaler, reprezentativac, lekar, jedan od najboljih bekova u istoriji jugoslovenskog fudbala, ilegalan politički radnik tokom drugog svetskog rata.

Odrastao u rodoljubivoj porodici, po majci Mili unuk vojvode Putnika, odlikovao se patriotizmom i još 1936, kad je pristupio naprednom pokretu, na inicijativu SKOJ-a bio je jedan od vođa akcije za bojkot Olimpijskih igara u Berlinu. Juna 1938. postao je glavni urednik lista "Mladost", pokrenutog na inicijativu SKOJ-a, a za vreme okupacije sarađivao je sa narodnooslobodilačkim pokretom. Više puta je zbog ovoga hapšen i proganjan, a 24. maja 1943. u 23.45 časova je uhapšen i narednog dana u zoru u Jajincima streljan "zbog komunističke delatnosti". Fudbalski savez Srbije postavio je 1951. spomen-ploču na Stadionu JNA, a jedna ulica pored nekadašnjeg igrališta SK Jugoslavija (danas Stadion Crvene zvezde) nosi njegovo ime.

Fudbal je počeo da igra u omladinskoj ekipi beogradskog SK Jugoslavija, brzo je postao prvotimac i za svoj klub od J922. do 1929. odigrao je 235 utakmica. Pred kraj karijere prešao je u BASK. Za reprezentaciju Beograda odigrao je 42 utakmice, jednu manje od rekordera "Moše" Marjanovića. Odigrao je i dve utakmice za "B" reprezentaciju (1927-1928).

Dres reprezentacije Jugoslavije oblačio je 39 puta (postigao je dva auto-gola). Debitovao je 28. oktobra 1925. protiv Čehoslovačke (0:7) u Pragu, a poslednju utakmicu za nacionalni tim odigrao je 16. decembra 1934. protiv Francuske (2:3) u Parizu. Učestvovao je na prvom Svetskom prvenstvu 1930. u Montevideu i briljantnu igru pružio protiv Brazila (2:1).

U nezaboravnoj uspomeni ondašnjih generacija ostale su njegove sjajne partije 1927. protiv Rumunije (3:0) u Bukureštu, iste godine protiv Cehoslovačke (1:1) u Beogradu, zatim 1929. godine protiv Francuske (3:1) u Parizu i u Beogradu 1931. protiv Mađarske (3:2) i Čehoslovačke (2:1).

U Beogradu je 1934. diplomirao na Medicinskom fakultetu i posle odsluženja vojnog roka otvorio ordinaciju u Beogradu. Na molbu drugova, poslednji put se pojavio na zelenom polju 6. maja 1943. godine prilikom proslave 40-godišnjice BASK-a.

Atletskom pojavom i srčanom i oštrom, uvek korektnom igrom, osvojio je sve simpatije ljubitelja fudbala i u periodu između dva svetska rata dostizao ie najvišu svetsku fudbalsku klasu.

Zaboravljeni otac srpskog fudbala

Nezaboravlje Danilo Stojanović – Čika Dača

24. oktobar 1877. Lapovo - 25. april 1967. Beograd

Jedan od najzaslužnijih pionira fudbalskog sporta u Srbiji. Njegov veliki mecena i najpoznatija fudbalska ličnost svog vremena.

Sa fudbalom se upoznao za vreme školovanja u Nemačkoj, a po povratku u zemlju, kao nastavnik u Vojno-tehničkom zavodu u Kragujevcu, okupio je djake-pitomce i sastavio dva tima, od kojih je 14. septembra 1903. godine formirana FK Šumadija, u kojoj je bio predsednik (povremeno branio gol).

Bio je začetnik oba najveća beogradska kluba i jedan od najagilnijih propagatora sporta.

Bio je golman ili levo krilo a fudbal je igrao sve do 46. godine života..

Kad se 1906. godine preselio u Beograd, pristupio je SK Sokolu, a 1911. godine bio medju osnivačima slavnog BSK-a i podpredsednik kluba. BSK je napustio 1912. godine i pristupio SK Dušanovac, a 1913. godine bio je inicijator i jedan od osnivača ješ jednog novog kluba SK Velika Srbija.

“Po izlasku iz BSK-a čika Dača je osnovao “Dušanovac”, ali se uskoro uverio da ovaj klub ne može da dostigne BSK-a a težio je baš zato što više nije pripado plavima, da stvori jedan nov klub koji će moći uspešno da se susprostavi BSK-u, da dokaže onima iz Sporta (BSK su zvali Sport), svoju sposobnost, ne samo loptačku, već i organizatorsku, da ih natera da požale za njima.

Čika Dača je sem toga dobro shvatio da loptački sport ne bi mogao uspešno da napreduje ako BSK ne dobije dostojnog rivala, ako se ne javi još jedan klub koji će goniti BSK da radi što agilnije, da se usavršva. Raznežen vojničkim uspehom naše vojske on je svoju ideju dopunio patriotskim osećanjima i tako stekao još mnogo pristalica, medju kojima je bilo i vrlo uglednih ličnosti, pa je tako, a samo tako bilo je i mogućno stvoriti ni od čega jedan veliki klub, rodjena je Velika Srbija.

Osnivanje ovog velikog kluba došlo je u pravi čas i popunilo je prazninu u našem loptačkom sportu. Stvoreno je rivalstvo, sportisti se podeliše u dve grupe, zapeše svojski da madmaše jedni druge i iz te borbe razvi se loptački sport kod nas do današnje visine.

Čika Dači se mnogo što šta prebacuje, ali niko ne može da porekne njegove zasluge za razvoj loptačkog sporta. I ma šta mu prebacivali sve to je minimalno prema njegovim zalsugama iz proslosti. Jer njegovim naporima uloženom trudu, agilnosti vrednoj divljenja ima se mnogo zahvaliti da je udaren kamen temeljac loptačkom sportu u Srbiji, kao i tome da je Beograd dobio dva velika kluba, koji su vrednost srpskg loptanja proslavili širom celoga sveta.

Ma šta rekli njegovi protivnici, a njihov broj nije mali, Čika Dača će ostati u istoriji našeg loptačkog sporta jedna od najmarkatnijih sportskih ličnosti (ovako je o Dači pisao Ljubomir Vukadinović, legendarni novinar Politike u predgovoru svoje knjige večiti rivali koja je štampana 1943. godine).

Za vreme prvog svetskog rata, boravio je kao izbeglica u Francuskoj, kada se vratio aprila 1919. godine, klub Velika Srbija je promenio ime u Jugoslavija, a on je bio predsednik, ali istovremeno i dalje branio gol. Jula 1920. godine kada je izabran novi predsednik (Vasilije Arandjelović), povukao se iz kluba.

Ali, i dalje je ostao u fudbalu i pomagao male klubove. Bio je predsednik beogradskog loptačkog podsaveza, potpredsednik Jugoslovenskog nogometnog saveza, počasni predsednik kragujevačke SK Šumadije i nekoliko manjih klubova, radi podstreka darovao je razne poklone, opremu i pehare.

Posle drugog svetskog rata, kao član kluba, dobio je zvanje počasnog predsednika FK Crvena zvezda, a ceneći negove ogromne zasluge za razvoj fudbala, Skupština Srbije dodelila mu je nacionalnu penziju.

Poštovan i cenjen, doživeo je duboku starost, a uz više članaka u raznim novinama, godine 1953. objavio je knjigu “Čika Dačine supomene”. (Klub poznatih)

“Kada smo iz Nice strigli u Pariz, čuli smo da čika Dača Stojanović u predgradju Sen-Mor namerava da osnuje fudbalski tim sa našim djacima i studentima – izbeglicama, pa da čak oni i uveliko igraju utakmice. Ovoj vesti naročito smo se obradovali Pera Radojković i ja, kao igrač Velike Srbije, čiji je predsednik i naš golman bio čika Dača pa smo pre svega želeli da se sa njim što pre sastanemo i pozdravimo. Obradovali smo se što nam je stavljeno u izgled da ćemo moći opet da u jednom našem timu igramo fudbal. Nama se pridružio i Dejan Dubajić. Otišlismo u Sen-Mor i sastali se sa čika Dačom i ustanovili da je prava situacija drugojačija.

Kad je stigao u Francusku i Pariz, vredan i preduzimljiv kao i uvek, čika Dača nije hteo da živi kao izbeglica, već je u Sen Moru zakupio jednu malu radionicu u kojoj je proizvodio sitan alat (burgije i slično), i na taj način obezbedio sebi prihode za skroman, ali samostalan život u izbeglištvu.

Čika Dača nije mogao bez fudbala pa je stoga počeo oko sebe prikuplajti djake i studente izbeglice u nameri da sa njima stvori srpski tim. Kad smo stigli mi oko čika Dače zatekli smo okupljene fudbalere: Miloša Martića, Milana Trifunovića-Musu, Momčila Markovića-Gigu, Vuksanovića, Perića i još nekolicinu čijih se imena na zalost, ne sećam. Medjutim, čika Dača nije sa njima u slobodnom vremenu samo razonode radi igrao fudbal, već je neke od njih (kojima je to bilo potrebno), i materijlno pomogao, na taj način što ih je s vremena na vreme upošljavao u svoj radionici kao pomoćnu radnu snagu, kada mu se za to ukazala potreba.

Medju ovima koje je čika Dača na oaj način pomagao našao je i jedan nesportista, tada djak izbeglica, kasnije čuveli pesnik Rade Drainac. Po svojoj boemskoj prirodi Rade Drainac nije mogao dugo izdržati kasarno-vojnički režim u francuskom liceju u koji je bio smešten i ubrzo se obreo u Parizu. Da bi mogao živeti, radio je gde god bi mu se za to pružila prilika, pa kad je čuo da jedan Srbin, to jest čika Dača, ima radionicu u Sen-Moru (iako ga dotle nije poznavao), javio mu se i zamolio da ga zaposli. Nikada se ni dotle ni do kraja života Rade Drainac nije bavio bilo kakvim sportom, pa ni fudbalom. Ali i pored toga čika Dača ga je prihvatio i pomogao koliko je, mogao. Rade Drainac je bio završio 4. razred gimnazije, pa kad su ti djaci izbeglice pozvani u srpsku školu u Bolije, napustio je Pariz i čika Dačinu radionicu i oktobra 1917. javio se školi u kojoj je s drugovima i matuirirao 1919. godine…. Željni fudbala pridružili smo se Pera, Dejan i ja, timu čika Dače, svojim prisustvom omogućili smo da tim ponekad bude kompetan, pa smo tako odigrali i dve tri utakmice sa isto tako ad hok formiranim timovima uglavnom francuskih radnika iz Sen Mora, ljubitelja fudbala. Medjutim, da se stigne do Sen Mora iz centra Pariza, u kome smo stanovali i živeli, trebalo je mnogo vremena. Fudbal koji smo tamo igrali bio je samo povremena razonoda, predvanja na fakultetu su nam ostavljala sve manje slobodnog vremena za takve šetnje, pa sam ja sve redje odlazio u Sen Mor, što je bio slučaj i sa drugim. To nije sprečilo čika Daču da i dalje razonode radi, sa onima koji su ostali okupljeni oko njega i igra fudbal, pa je tako bilo sve do kraja rata i njegovog boravka u Sen Moru, ali je ostala neostvarena njegova namera i želja da u Parizu stvori fudbalski tim (iz sećanja Jovana Ružića, jednog od pionira srpskog fudbala).

“Poznat lik s mnogih starih slika: riđa brada koja je izdužila mršavo, koščato lice, proredjena seda kosa, oči skrivene ispod gustih čupavih, gustih obrva. Samo su bore postale dublje i brojnije. To je danas lice 86-godišnjaka  čija su ledja blago povijena i pokreti spori i teški. Inžinjer Danilo Stojanović – Čika Dača, pionir broj 1. fudbala u Srbiji, sedeo je te večeri u pročelju stola. O njemu je dr Kosta Hadži ispričao zanimljivu anegdotu.

Gostovao fudbalski klub “Velika Srbija” u Novom Sadu 1913. godine i igrao protiv UTK. Tada se na fudbalskom igralištu među gledaocima prvi put zalepršala srpska zastava. Čika Dača je branio gol u belom sviteru. (sportski gornji deo odeće). Gosti su vodili sa 2:1 do pred kraj utakmice. U poslednjem minutu domaći su izveli silovit napad. Golman je odbio loptu posle oštrog udarca, učinio je to još jedanput i onda ju je uhvatio na samoj gol liniji. Srećan što je uspeo da spase siguran gol, Čika Dača se dva puta okrenuo na gol liniji držeći loptu čvrsto u zagrljaju. Sudija je pokazao na centar. Odluka je bila pravilna, jer je golman uneo loptu celim svojim obimom preko crte na vratima. Njegovu odluku gledaoci su primili sa ogorčenjem, poletele su kamenice, nastala je tuča, utakmica je prekinuta. Igrači su se ugurali u dva fijakera i zaštićeni velikom brojem svojim pristalica stigli do železničke stanice.

Čika Dača je jedini naš fudbaler koji je prestao da igra fudbal u svojoj četredeset drugoj godini kao član jednog velikog tima.

Sportista, novinar, funkcioner, istoričar...

Nezaboravlje Vasilije Vasa Stojković

8. januar 1923. Beograd –  26. jun 2008. Beograd

Bogat život i sadržajna i karijera obezbedili su Vasiliju Vasi Stojkoviću počasno mesto u istoriji srpskog i jugoslovenskog sporta. Sportista, novinar i funkcioner, tokom celog života pedantni hroničar zbivanja (aktivni učesnik) i publicista, sasvim sigurno i istoričar sporta, do poslednjeg daha je ostao u prvim redovima najpredanijih sportskih poslenika koji su delovali na ovim prostorima.

Bio je izuzetan stvaralac, pisac, urednik, organizator svakog posla kojeg se prihvatio. Njemu je jednostavno sve polazilo za rukom i perom. I ne zna se gde je više postigao, gde se više proslavio. Kao urednik sportske rubrike "Večernjih novosti", kao generalni sekretar nacionalnog fudbalskog saveza, generalni sekretar Crvene zvezde, ili kasnije kao strastveni, ali pedantni i postojani pisac knjiga čija je osnovna preokupacija bila fudbal.

“Jedan od osnivača košarkaškog kluba Crvena zvezda. Postavio sve reflektorske stubove na stadionu na Kalemgdanu. Jedan je nakrivo nasadjen. On ga betonirao. Osvojio je šest “zvezdica” od 1946. do 1951. Inspirisao se u defanzivnim zadacima, bio je nažan, brz, imao je visok odraz, odličan udarac. Godine 1951. tada već kao funkciner, vodja puta, muške ekipe na turneji po Švajcarskoj u Friburgu igrao kao vodja puta usled nedostatka igrača. Ušao u igru 15 minuta pre kraja i dao deset koševa. Doprineo pobedi.”

Diplomirni pravnik bio je izmedju ostalog i kreativni operativac najvećih medjuarodnih fudbalskih priredbi kao što su bili finale Kupa šampiona 1973. i Prvenstvo Evrope 1976, zatim je bio i šef službe za štampu, radio i televiziju Mediteranskih igara u Splitu 1979. godine.

Počeo je kao košarkaš u slavnoj generaciji velikana Saše Geca i Nebojše Popovića, generacije izuzetnih majstora sporta, kasnije i velikih intelektualaca koji su ostavili značajan pečat u svim poslovima koje su obavljali. Vasa Stojković bio je 26 puta košarkaški reprezentativac, a ceo radni vek od četiri decenije proveo je u fudbalu. Do 1971. godine kao novinar, a posle toga, do 1983. kao fudbalski funkcioner.

Vasa Stojković je objavio 14 knjiga, svaka od njih je postala udžbenik iz sportskog novinarstva i publicistike sa bogastvom podataka, fotografija i istorijskih činjenica koje bi izčezle u vremenu da ih on nije prikupio i sačuvao do zaborava

"Večernje novosti" mogu se pohvaliti da su u prvim danima postojanja, a i nešto kasnije, imali izuzetne urednike sportske rubrike. Nije onda ni čudo što se često govorilo da su "Novosti" dostigle vrhunac sportskog novinarstva. Stojan Protić, Vasa Stojković, Mihajlo Rašić uz pomoć svojih saradnika udarili su temelj nečemu što je stvorilo prepoznatljiv imidž u izveštavanju i komentarisanju, u već poznatoj formi: brzo, kratko i jasno. I u vreme kad su "Novosti" dostizale rekordne tiraže, i kad je sportska rubrika brojala samo četiri člana. I dok je Stole bio pre svega pisac, Rašić pronicljivi komentator, Vasa je bio sve to zajedno i još iznad svega veliki organizator. Bio je "crnac" od jutra do zatvaranja lista. Nikad mu nije bio potreban pomoćnik, svaki rukopis on je sam pročitao, svaki naslov sam dao, svaku sportsku stranu sam napravio. Bio je jednostavno najveći profesionalac u celokupnom sportskom novinarstvu ondašnje velike Jugoslavije. Postojao je u to vreme veliki trio među sportskim perima: Zvone Mornar ("Sportske novosti", Zagreb), Ljubiša Vukadinović ("Politika") i Vasa Stojković ("Novosti"). Teško je reći ko je bio bolji, veći, čitaniji. Ali bez njih se nije moglo, a što oni napišu zvonilo je do opšteg priznanja. Oni su uvek pogađali u metu, a svakom događaju i kad se slavi i kad se gubi pridavali odgovarajući značaj. Bili su velemajstori svog zanata, toliko slični, a opet različiti, toliko puni lepih i snažnih reči, ali uvek objektivni i svuda prisutni. Bez njih se u ono vreme nije moglo. A generacije iza njih imale su šta i od koga da nauče. Uz sve to, Vasa je imao i specifičan osećaj da predvidi događaje i da već izjutra pripremi stranu i prostor u novinama za moguće zlatne i ostale medalje. I kad je izveštavao sa Olimpijskih igara, svetskih ili evropskih prvenstava, svojim prepoznatljivim stilom znao je da oduševi. Još bolji je bio kad je u redakciji slične događaje pakovao u stranice forsirajući fotografije, dajući naslove. Vasa Stojković je prvi u brojeve "Novosti" od subote i ponedeljka uveo sportske dodatke na po osam strana, organizovao je mnogobrojne nagradne igre i akcije od kojih je najuspešnija bila "Čitaoci "Novosti" sastavljaju reprezentaciju", kada je pošta odgovore čitalaca donosila u džakovima, a on s ponosom govorio: "Niko nas za deceniju nije pretekao nekom iole važnijom informacijom". Kada su Vasu Stojkovića povodom jednog od jubileja "Novosti" upitali koje je sve velike novinarske nagrade dobio, kako kaže, pomalo prkosno je odgovorio: "Već odavno sam dobio sve najveće nagrade. Prvu, radio sam u listu čiji je dnevni tiraž prelazio 700.000 primeraka. I drugu, hiljade čitalaca "Novosti" počinjale su da čitaju naš list od poslednje strane"... ) ovako su se od velikana srpskog sporta oprostile njegove Večernje novosti.

Osnivač srpskog olimpijskog pokreta

Nezaboravlje Svetomir Djukić

29. maj 1882. Ražani (Kosjerić) – 19. oktobar 1960. Duizburg (Nemačka)

Svetomir Đukić je rođen 29. maja 1882. godine, a umro je 19. oktobra 1960. godine u Duizburgu. Bio je oficir vojske Kraljevine Srbije i divizijski general u vojsci Kraljevine Jugoslavije. Za vreme Drugog svetskog rata bio je pripadnik obaveštajne službe Jugoslovenske vojske u Otadžbini. Svetomir Đukić bio je otac Srpkog olimpijskog pokreta.

Rodio se u selu Ražani kod Kosjerića od oca Svetozara i majke Draginje. Svetomir Đukić je osnovnu školu završio u Valjevu. Gimnaziju je upisao u Užicu, a završio u Beogradu. Posle realke upisao je Nižu školu Vojne akademije koju je uspešno završio i u činu potporučnika stupio je u vojnu službu. Kao kadet na vojnoj akademiji Svetomir Đukić je bio veliki sportista - strelac, mačevalac, plivač, trkač, gimanastičar, veslač, skakač i biciklista učestvovao je na brojnim takmičenjima.

Sport kao da je mamio mladog Djukića. Kad je posle osnovne škole trebalo da se upiše u gimnaziju, logično bi bilo da se Sveto odlučio za bližu, valjevsku realku. Umesto Valjeva odabrao je Užice. Zašto? Verovatno zato što je još u ono doba užička realka imala fiskulturnu salu i nastavnike gimnastike. U toj posebnoj ¸prostoriji za gimnastiku i igranjež u užičkoj realci, kako je zapisao sam general DJukić, verovatno se prvi put sreo s gimnastičkim spravama koje će ga prosto opčiniti. Dr Sladjana Mijatović je našla u Djukićevim ¸Reminiscencijama” i ovo: ¸Ja sam bio odličan gimnastičar i jednom je kapetan Ljuba Simić pozvao užičke rakidžije da me vide. Kad sam izvodio riensenveler, smrtne skokove preko sablji i preko konja i jarca, jedan od tih Era pridje meni i poče me pipati i zatim reče: “Pa nisi od gumlastike!” To je bio najveći kompliment koji sam ikad dobiož.

Živeo je oficir Svetomir DJukić u Užicu, Beogradu, Požegi, Valjevu, Sarajevu, Banjaluci, Zagrebu, Osijeku, Velesu, Bitolju, Skoplju. Služba ga je vodila u mnoge gradove. Selio se često što je, inače, bila vojnička sudbina. U svakom mestu ostavio je neki trag, ali o tome nikakav beleg ne postoji. Kao da su se tragovi zaturili, kao da su se zatrli!

U mnogim gradovima je Svetomir DJukić osnivao sportska društva i družine. Svi sportovi su mu bili bliski - atletika koliko i gimnastika, jahanje koliko i plivanje, streljaštvo ili biciklizam. Ali, nigde, ni u jednom gradu, bar onom u kojem je na njegovu inicijativu osnovano neko sportsko društvo, nema nijednog takmičenja koje bi se zvalo ¸Memorijal Svetomira DJukićaž. A zaslužio je da bar jedno takmičenje u atletici, gimnastici ili plivanju ponese taj naziv. Ili reprezentativna konjička trka na nekom vidjenijem hipodromu. Ovako - ništa! I to ništa traje više od pet decenija!”

Đukić je bio osnivač i prvi direktor Srpskog olimpijskog kluba koji je osnovan 23. februara 1910., takođe je postavljen za vođu prve srpske olimpijske selekcije Kraljevine Srbije na Petim letnjim olimpijskim igrama koje su održane u Stokholmu 1912. godine. U Stokholmu gde je održan Kongres Međunarodnog olimpijskog komiteta, Svetomir Đukić je postao član tog prestižnog tela i tu ostao sve do 1948. godine.

Kao oficir vojske Kraljevine Srbije učestvovao je u Prvom i Drugom balkanskom ratu. Za vreme Prvog svetskog rata učestvovao je u odbrani Beograda i uspešno držao položaje na Adi Ciganliji, takođe je učestvovao u oslobađanju Zemuna. Đukić je odlikovan najvišim vojnim medaljama i priznanjima.

1919. godne održana je osnivačka sednica Jugoslovenskog olimpijskog odbora gde je Svetomir izabran za potpredesednika i u toj funkciji predvodio je jugoslovenske sportiste na četiri olimpijade i to u Anversu 1920, Parizu 1924, Amsterdamu 1928. i Berlinu 1938. godine, a takođe je je bio jedan od inicijatora kandidovanja Kraljevine Jugoslavije, Beograda za domaćina Međunarodnog olimpijskog komiteta 1938-39. godine i petnestih olimpijskih igara 1948. godine.

U Kraljevini Jugoslaviji bio je vodeća ličnost olimpijskog pokreta. 1940. godine penizinisan je u činu divizijskog generala. Za vreme Drugog svetskog rata priključio se Jugoslovenskoj vojsci u Otadžbini. Posle rata odrekao se članstva u MOK u korist drugog predstavnika FNR Jugoslavije 1948. godine i ostatak života proveo u izbeglištvu u Nemačkoj gde je i umro. 19. oktobra 2002. posmrtni ostaci su mu preneti u zavičaj i položeni u grobnici porte Ražanske crkve.

U organizaciji Skupštine opštine Kosjerić i Srpskog olimpijskog komiteta svake godine održavaju se Olimpijski dani kao uspomena na lik i delo Svetomira Đukića. Otvorena je "Olimpijska soba" u kojoj su izloženi eksponati i osvojeni olimpijski trofeji. Memorijal se završava velikom atletskom trkom pod nazivom „Olimpiski trofej“ u kojoj učestvuju učenici srednjih i osnovnih škola a posle toga se održava trka na 4.000 metara profesinalnih atletičara.

Sve doskora se verovalo da je Svetomir Đukić 1910. “slučajno čuo o olimpijskom pokretu i da je s grupom oficira odlučio da formira Srpski olimpijski klub”. Najnovija istraživanja pokazuju da je tada mladi oficir Đukić imao priliku da o olimpizmu sazna znatno ranije, jer je njegov komandant, budući vojvoda Živojin Mišić, zajedno s kraljem Aleksandrom Obrenovićem, prisustvovao prvim olimpijskim igrama.

Primarijus dr Dušan Đukić, sin budućeg člana MOK Svetomira Đukića, rekao je piscu ovih redova:

“Moj otac se ozbiljno udvarao gospođici Mišić, ćerki budućeg vojvode i junaka oslobodilačkih ratova Srbije. Bio je u neku ruku i vojvodin mezimac, tako da je teško pretpostaviti da tada mladom oficiru Đukiću nije pričao o boravku u Atini čak četrnaest godina pre osnivanja Srpskog olimpijskog kluba.”  (Slavo Stojković: Olimpijska vatra)

Ne postoji nikakvo obeležje čoveku koji je srpski sport uveo u medjunarodni olimpijski pokret. U novim prostorijama JOK-a na Dedinju urediće se memorijalna soba generala Djukića i postaviti njegova bista u vrtu ispred ulaza, a njegovo rodno mesto se sprema da postane olimpijska varošica

Seljače iz Ražane kod Kosjerića, premlado i ubogo siroče, Svetomir Djukić, čijeg je oca Svetozara odnela bela smrt kad se vraćao iz pohoda sinu jedincu, djaku užičke realke, prešlo je teške i preteške životne staze. Kojom god bi hodao, vremenom izlokane puteve ravnao je gospodstvenim dostojanstvom. A hodao je trima stazama koje su, odreda, vodile ka najvišim visovima.

Jedna staza bila je - staza sporta.

Druga - staza najviših oficirskih vrlina.

Ove dve staze stapale su se u treću - stazu najvećih moralnih principa!

Takav je bio i takav je do smrti ostao divizijski djeneral Kraljevine Jugoslavije, osnivač i prvi predsednik Srpskog olimpijskog kluba, jedini Srbin i jedini Jugosloven koji je punih trideset sedam godina bio član Medjunarodnog olimpijskog komiteta, sve do dobrovoljne ostavke 1949. godine.

Bio je vojnik koji je i pred neposrednom smrtnom opasnošću izvodio razne sportske igrarije, kao onu kad je kao komandant odbrane Ade ciganlije razapeo žicu izmedju dva drveta i hodao njome kao da je na korzou, prepadajući svoje vojnike što su strahovali za njegov život, dovodeći istovremeno, u nedoumicu neprijatelja koji nije mogao da razazna kako to kroz vazduh hoda srpski major?! To je bio jedan od razloga da episkop Nikolaj iz manastira Sveti Sava u Libertivilu napiše Svetomiru Djukiću i ovo: ¸... Nijedna zasluga, ni vrlina koju Vi pripisujete meni, ne pripada meni, no mom komandantu, onda majoru Djukiću i onoj sjajnoj dvojici koji su sada pokojni: profesoru Nikoli Vuliću i dr Čajkanoviću. Kad god mi dodje teško od živih ja bežim medju slavne pokojnike i nalazim utehu i mir...

Takav je bio oficir Svetomir Djukić!

A kakav je bio kao čovek general Svetomir Djukić?

- Kao čovek, pitate. Bio je čovečina, moj dobri, slavni gospodin djeneral - kaže osamdesetšestogodišnji Janko Prica iz Pinosave kod Beograda što je celu 1933. i deo 1934. godine bio kurir i pisar generala Djukića koji je tad službovao u Sarajevu. Takav čovek, a nikakvog traga o njemu. A u svakom mestu u kojem je boravio ostavio je trajni beleg za sobom. U sportu, posebno.

Pod naslovom “Svetomir Djukić je bio i kolaborant” dnevni list “Danas” je doneo vidjenje Dragoslava Dimitrijevića iz Beograda:

“Aprila 1945. godine, kada je Mihailović sa svojim četnicima štitio Nemcima odstupnicu u dolini reke Bosne, rejonu planine Vučjak, Mihailović je uputio u Zagreb delegaciju u kojoj su bili đeneral Svetomir Đukić i inž. Vladimir Predavac kome su se, u Zagrebu, pridružili advokat Ranko Brašić i major Žika Andrić. Đeneral Đukić je sa svojim timom 17, 18. i 22. aprila razgovarao sa poglavnikom Antom Pavelićem, Andrijom Artukovićem, Vjekoslavom Luburićem i dr., kojima je izneo Mihailovićevu molbu da se četnicima obezbedi prolaz preko teritorije NDH, da im se dodeli hrana, lekovi i municija itd. Ali sve je bilo kasno zbog napredovanja jedinica Titove armije - đeneral Đukić je iskoristio priliku i sa ustašama se povukao u inostranstvo gde je i umro.”

Medjutim, sin generala Djukića Prim. dr Dušan Đukić odgovara naslovom “General Đukić je bio patriota”

“U rubrici "Reagovanje" u vašem cenjenom listu 10. juna 2010, gospodin Dimitrijević, kada piše o generalu Svetomiru Đukiću ili kako ga on po svom ličnom kriterijumu naziva "Đukić", potpuno je u pravu. I mene ljuti to što se ne piše o njegovom učešću u Drugom svetskom ratu.

Učešće mog oca u Drugom svetskom ratu, kao člana Vrhovne komande JVuO, iz nekih razloga izbegava. Više puta sam reagovao i objašnjavao da je general Đukić i u tom periodu bio aktivan. Ako se to izostavlja, daje se osnov za mišljenje nekih zlonamernih biografa da je bio po strani kada se tek posle napada Nemačke na SSSR, pojavila jedna paravojska predvođena komunistima. Komunisti su preko 20 godina pokušavali da sruše Jugoslaviju po nalogu Kominterne, a onda se odjedanput javljaju kao branioci te Jugoslavije i traže da oni budu glavni! Zbog prostora u ovom dopisu, mislim da nema svrhe da nabrajam sve te propale komunističke akcije.

General Đukić je osvedočeni patriota i to je dokazao u ratovima. Da li mu danas, posle svega, može neko da zameri što se borio da spase zemlju od "crvene kuge" (A. Đurić), protiv utopističke, mračne ideologije koja je unazadila veliki deo čovečanstva, prikrivajući se u našoj zemlji borbom protiv okupatora, a što je pri kraju rata konačno učinila, šaljući takoreći goloruku srpsku omladinu na Sremski front. To je bio završetak genocida nad Srbima.”

Svetomir Đukić je rođen 29. maja (16. po starom kalendaru) 1882. godine u Ražani nedaleko od Kosjerića (otac Svetozar, majka Draginja). Osnovnu školu završio je u Valjevu, “realku” je započeo u Užicu a završio u Beogradu. Vojnu akademiju upisao je kao 16-godišnjak, a dve godine kasnije postao je potporučnik stupivši u vojnu službu. Učesnik je Prvog i Drugog balkanskog rata i Prvog svetskog rata koji je započeo odbranom Ade Ciganlije i oslobađanjem Zemuna, nastavio prelaskom Albanije i učešćem u borbama na Solunskom frontu. Tokom vojničke karijere službovao je u mnogim mestima u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Makedoniji gde je 1940. penzionisan u činu divizijskog generala. Za vreme Drugog svetskog rata priključio se Ravnogorskom pokretu, a od 1945. živeo je u emigraciji gde je i preminuo 19. oktobra 1960. godine (Duizburg).

Od rane mladosti Svetomir Đukić je bio svestrani sportista – gimnastičar, trkač, skakač, plivač, veslač, strelac, jahač, mačevalac i biciklista što je dokazivao učestvujući na mnogim takmičenjima i često pobeđujući.

Između dva svetska rata bio je vodeća ličnost olimpijskog pokreta, najpre u Kraljevini Srbiji i Srpskom olimpijskom klubu (komitetu), a zatim i u Kraljevini SHS i Kraljevini Jugoslaviji, odnosno Jugoslovenskom olimpijskom odboru (komitetu).

Svetomir Đukić se smatra osnivačem našeg olimpijskog pokreta. Bio je prvi direktor Srpskog olimpijskog kluba osnovanog 10. februara (23. po novom kalendaru) 1910. godine i vođa prve olimpijske delegacije Srbije na V letnjim olimpijskim igrama u Stokholmu 1912. godine). Na Kongresu u Stokholmu postao je član Međunarodnog olimpijskog komiteta i to ostao do 1948. godine, kada se svojevoljno povukao. Na osnivačkoj sednici Jugoslovenskog olimpijskog odbora 1919. godine izabran je za potpredsednika i u toj funkciji bio vođa olimpijskih timova Jugoslavije na Igrama u Antverpenu 1920, Parizu 1924, Amsterdamu 1928. i Berlinu 1936. godine, a jedan je od inicijatora kandidovanja Kraljevine Jugoslavije, odnosno Beograda za domaćina sesije MOK 1938-1939. godine i XIV letnjih olimpijskih igara 1948. godine.

Svetomir Đukić bio je nosilac mnogih najviših vojnih odlikovanja i priznanja.

Posmrtni ostaci osnivača našeg olimpijskog pokreta Svetomira Đukića preneti su iz Duizburga i položeni u grobnicu u porti Ražanske crkve 19. oktobra 2002. godine u organizaciji Jugoslovenskog olimpijskog komiteta, Vojske Jugoslavije, Srpske pravoslavne crkve i Saveznog sekretarijata za sport i omladinu.

Petar Perović simbol Banjaluke

Nezaboravlje 17. avgust 1929. Banjaluka - 26. oktobar 2010. Banjaluka

U plavet nebeskih visina odjedrila je jedna od poslednjih crvenih marama banjalučkog sporta.

Pero simbol istrajnosti i odanosti. Jedan od najboljih sportista grada sporta i mladosti državni reprezentativac i selektor rukometne reprezentacije Jugoslavije, uprkos brojim pozivima nikada ni po koju cenu nije se odrekao rodnog grada i rodnog Borca. Banjaluka će se pamtiti po mnogim sportskim znamenitostima, ali jedinstvenost tihe veličine rezervisana je za ovog skromnog i divnog čovek u pravom smislu reči. Život je posvetio rodnom gradu i rukometu.

Ušao je u istoriju po većem broju argumenata ali i kao prvi  Banjalucanin savezni selektor reprezentacije 1964-1966. Nažalost, do danas i jedini.

Kao i većina njegovih vršnjaka koji će kasnije završiti u hramu banjalučkog rukometa (Stadion sportskih igara) bavio atletikom, fubalom, odbojkom i velikim rukometom. Za mali rukomet se opredjelio 1954. godine i tu se potpuno dokazao i ostao u tom sportu.

Bio je jedan od najoriginalnijih originala poznate i nadaleko priznate banjalučke škole rukometa koju je uspostavio profesor Hamdija Kadunić a do zvezdanih visina uzneo nepravazidjeni Vojo Misaljević. Romantičar u igri ali i životu. Moral i etika, lepo vaspitanje i sportski duh. Pero Perović, Borac, Banjaluka i banjalučki rukomet. Kako to i danas mnogo godina nakon što su utihnule šampionske trube, lepo zvuči.

O kakvoj je ljudskoj gromadi reč govori i primer moje sradnje sa ovim velikianom našeg grada koji je u moje dve decenije uspešne saradnje uvek davao više meni kao mladom sportskom novinaru nego što sam ja uspevao da uzvratim bivšem velikom asu, kasnije treneru ali i rukometnom posleniku uopšte. Bilo kad i u bilo koje vreme, zbog vašne ili manje važne inforamcije bio je spreman da pomogne, objasni i razjasni. Sve to u slavu sporta kojem je pripadao i dušom i telom.

Na kraju lažu svi oni koji one več istorisjke nebodere na Bulevaru proglašavaju prvim u Banjaluci. Pero perović je još mnogo pre postao prvi eboder krajiške lepotice.

 Za Borac je odigrao 130 zvanicnih utakmica i postigao 465 golova. Sa svojim klubom osvojio je dvije titule prvaka drzave, 1958/59 i 1959/60, i tri titule pobjednika nacionalnog kupa , 1957, 1958. i 1961.

Za drzavnu reprezentaciju je debitovao 17.12.1958 protiv Austrije i odigrao 22 utakmice, postigavsi 21 gol.

Zavrsio je Visu pedagosku akademiju, a nakon prestanka sa aktivnim igranjem obavljao trenerske duznosti u Borcu i reprezentaciji, kao i mnogobrojne funkcije u rukometnim savezima bivse  drzave, Bosne i Hercegovine, Banja Luke i svom Borcu.

 

“БAЊAЛУКA - Послије дуге и тешке болести, јуче је у раним јутарњим часовима у Бањалуци, у 82. години преминуо Петар Перо Перовић, легенда Рукометног клуба Борац у којем је као играч, тренер и функционер оставио неизбрисив траг.

Рођен је 17. августа 1929. године у граду на Врбасу, гдје је завршио Вишу педагошку академију.

Био је спортиста од главе до пете, активно се бавио атлетиком, фудбалом, одбојком и великим рукометом, а за мали рукомет се опредијелио 1954. године.

Перо Перовић био је страх и трепет за голмане. Имао је својствен шут са земље послије специфичне финте, са дугом задршком у замаху, тако да је противничку одбрану и голмана доводио на криву ногу. Играо је на позицији десног бека и годинама био ослонац и покретачка снага Борца.

Био је смирен, доброћудан, увијек спреман да помогне другима. Играч одлуке, у преломним тренуцима утакмице, када је свима дрхтала рука знало се да лопта иде Пери, а он је те ситуације рјешавао топовским шутем и најчешће голом.

За "црвено-плаве" је одиграо 130 званичних утакмица, постигао 465 голова, освојио двије титуле првака државе (1958/59, 1959/60), те три Купа Југославије (1957, 1958. и 1961).

За државну репрезентацију је дебитовао 17. децембра 1958. године против Aустрије и одиграо 22 утакмице, постигавши 21 гол. По окончању активног играња постао је први Бањалучанин савезни селектор репрезентације у периоду од 1964. до 1966. године. Тренирао је јуниорски састав Бањалучана (1966) као и први тим (1966 - 1968).

Обављао је и многобројне функције у рукометним савезима бивше државе, БиХ, Бањалуке, те свом Борцу, чији је први почасни члан постао у мају 2006. године.

Сахрана Петра Перовића обавиће се у петак на Ребровачком гробљу у Бањалуци у 14 часова.

Орден Његоша првог реда

Поводом крсне славе Светог Стефана и Дана Републике Српске предсједник Републике Српске Рајко Кузмановић 2009. године одликовао је Петра Перу Перовића орденом Његоша првог реда за заслуге у спорту.

Кајак-кану

Поред рукомета, Перовић је био и активни спортиста у кајаку и кануу, те један од оснивача Бродарског друштва Врбас, касније названог Кајак-кану клуб Врбас. У овом колективу обављао је многе функције, од предсједника, тренера па на крају и до почасног предсједника. Врбас је, послије Борца, био његова друга љубав.

Саучешће Драгосављевића

Министар за породицу, омладину и спорт Републике Српске Проко Драгосављевић упутио је телеграм саучешћа породици Петра Перовића.

"Примите изразе искреног саучешћа у великом болу, поводом ненадокнадивог губитка, смрти Вашег и нашег великог спортисте - Пере Перовића. Са животне и спортске сцене заувијек је отишла велика спортска и људска громада", наводи се у телеграму саучешћа.

Ljubomir Lovrić

Nezaboravlje 28. maj 1920. Novi Sad – 26. avgust 1994. Beograd

Golman, reprezentativac, selektor, sportski novinar! Jedno ime igrom obeleženo. Fudbalska lopta od najranijeg detinjstva, do odlaska sa ovog sveta.

Počeo je kao junior u predratnoj Jugoslaviji kao dvanestogodišnjak kod Radenka Mitrovića.

- Dobio sam stari golmanski dres Jovana Spasića, tada čuvenog golmana Jugoslavije i reprezentativca. Bio mi je veliki, gotovo da sam “nestao” u njemu, ali sam bio srećan što mogu da obučem taj isprani džemper. Tako je počela moja golmanska karijera – sećao se mnogo godina kasnije svojih početaka.

Postoji legenda da je slavni Rikardo Zamora prilikom jednog gostovanja u Beogradu tada dvanestogodišnjaku Ljubi Lovriću prorekao sjajnu golmanusku karijeru. Još zanimljivije je da je do tada sa dečacima vižljsti dečak igrao na mestu centarfora.

Prvotimac popularnih “crvenih” postao je 1937. godine kao sedamaestogodišnjak. Debitovao je u reprezentaciji dva dana pre 19. rođendana (18. maja 1939.) u legendarnom meču protiv Engleske u Beogradu 2:1 i pružio najbolju partiju u karijeri. Svedoci velikog trijumfa bili su saglasni da je baš mladi golman Jugoslavije bio najzaslužniji za trijumf jugoslovenskog fudbala u susretu sa prepotentnim Englezima koji su sebe smatrali najboljim timom Evrope i sveta. Bio je junak jedne od najboljih igara naše preratne reprezentacije. Da nije bilo reč o debitantskoj sreći, mladi maturant je pokazao i u drugom meču, odigranom samo nedelju dana kasnije protiv Italije (aktuelni šampion sveta), koju su “beli orlovi” izgubili sa 1:2, na kojoj je Lovrić ponovo bio među najistaknutijim igračima susreta.

“Nikada nijedan fudbaler nije toliko oduševio gledaoce na jednoj utakmici kao Ljubomir Lovrić u meču protiv Engleske 2:1. To je bio veliki sportski događaj, utakmica koja se grozničavo iščekivala i o kojoj se kasnije mesecima pričalo.

Na tadašnjem igralištu BSK-a, danas se tu nalazi stadion Partizana, okupilo se dvadeset pet hiljada gledalaca. Interesovanje je bilo ogromno, biti među gledaocima bilo je pitanje društvenog prestiža. Beograd je tada imao 250.000 žitelja, svaki deseti bio je tog dana na Topčidreskom brdu.

Junak te velike, nezaboravne pobede bio je jedan maturant – devetnaestogodišnji golman jugoslovenske reprezentacije Ljubomir Lovrić. To je bio njegov debi. Zamenio je legenadarnog Glazera. I to na najbolji način.

Lovrić je branio kao da je bio u nekoj mističkoj vezi s nebesima, gotovo “vanzemaljski”. To je bio njegov dan. Ušao je u igru sa strahom, ali je brzo počeo da veruje da ga slava zove. Branio je kao da se umiljava bogovima, a oduševio je smrtnike u gledalištu. Taj ga je dvoboj proslavio i kroz celu njegovu sportsku i životnu karijeru provlačio se kao zlatna nit.” -  napisao je Mile Kos.

Međutim, on lično izdvojio je jednu drugu utakmicu:

- Bilo je to u Splitu uoči rata. Jugoslavija je igrala prvenstvenu utakmicu protiv Hajduka. Mi smo poveli, Hajduk je preuzeo igru tako da se igrali gotovo stalno pred našim golom, ali ja sam imao svoj dan. Najveći. Nikada, ni pre ni posle toga, nisam tako branio… Bio sam na većim iskušenjima nego onda protiv Engleza. Posle utakmice svi domaći fudbaleri su mi čestitali, a Leo Lemešić mi je rekao – Ajme, je si li ti čovek od krvi i mesa ili sami đavo. Bila je to utakmica moga života.

Za reprezentaciju s obzirom na talenat i predispozicije, bio je visok, vitak, hrabar sa odličnim refleksima, odigrao je veoma malo utakmica. “Krivi” su Drugi svetski rat (1941-1945.) i ljubav prema novinarstvu. Veoma mlad, još kao srednjoškolac, stupio je u redove “sedme sile”.

Svega pet puta nosio je dres nacionalnih boja, na četiri meča pre rata i jednom po oslobođenju. Oprostio se na finalnom meču Olimpijskog turnira u Engleskoj kada su “plavi” osvojili srebrnu medalju pošto su u u poslednjoj utakmici izgubili od Švedske 1:3.

“Bio je povisokog i vitkog stasa, vrlo elastičan, s odličnim odrazima a još boljim refleksima” – napisao je o njemu dr Jerko Šimić iz Zagreba.

Zajedno sa Srđanom Mrkušićem, takođe predratnim i posleratnim golmanskim asom, bio je prvi golman Crvene zvezde za koju je nastupao od jula 1945. do decembra 1952. godine. Crveno-beli dres je nosio na 201 zvaničnoj utakmici, od toga na 90 prvenstvenih.

Bio je član sastava koji je 1951. godine doneo prvu titulu Crvenoj zvezdi.

Novinarstvom se zarazio još kao srednjoškolac. Radio je u beogradskoj “Pravdi” od 1939. do 1941. godine, bio je urednik Mladosti 1945. do 1951. zatim urednik sportske rubrike u “Borbi” 1952. do 1959. a od 1959. godine do avgusta 1980. kada je penzionisan, bio je glavni urednik “Sporta”.

Od 1953. godine bio je član Izvršnog odbora FSJ i član Komisije za sastav reprezentacije (1959-1964.), a posle je samostalno vodio najbolju jugoslovensku selekciju. U godini 1964. odredio je 11 sastava “plavih”. Direktno ili u sastavu komisije doprineo je velikim uspesima jugolsovenskog fudbala koji je 1960. godine osvojio prvu i jedinu zlatnu olimpijsku medalju u Rimu, iste godine drugo mesto u Kupu evropskih nacija u Parizu, zatim četvrto mesto na Svetskom prvenstvu u Čileu 1962. godine.

Još kao devetnaestogodišnjak napisao je knjigu “Moj život”.

Posle rata napisao je još jednu knjigu.

Doktor fudbalskih nauka

Nezaboravlje Mihajlo Andrejević

16. jul 1898. Požarevac – 2. septembar 1989. Beograd

Fudbalski autoritet u domovini i inostranstvu. Najcenjeniji fudbalski diplomata bivše SFRJ, gospodin otmenog držanja, bogatog znanja i iskustva koji je celi život posvetio medicini i fudbalu. Koristeći njegovo znanje, veze i erudikciji mnogo je doprineo ugledu jugoslovenskog fudbala u svetu. Nažalost, posle njegovog povlačenja i nismo uspeli da odnegujemo i udenemo u svetski vrh ni približno sličnog fudbalskog čoveka koji bi nastavio tamo gde je popularni i cenjeni Andrejaka stao.

Aktivan igrač iz pionirskih dana razvoja fudbala u Beogradu, vrlo istaknuti svetski i jugoslovenski fudbalski funkcioner, lekar (medicinu studirao u beču), profesor univerziteta u beogradu i publicista.

„Bečki djak – doneo je prefinjenu tehniku bečke škole i sklonost za izgradjivanje raskošnih individualnih akcija. Majstor za iskorišćavanje povoljnih situacija u protivničkom kaznenom prostoru.

Slavniji sportski funkcioner nego igrač. Sportski diplomata, pronicljiv, vešt i iskusan. Zato je bio veoma cenjen i izvan granica naše domovine. Svakako jedan od najzaslužniji i najmarkantnijih sportskih ličnosti kod nas (Ljuba Vukadinović)

Fudbal je igrao u Srpskom maču, ubrzo prešao u BSK-a, kasnije kao student u Beču..

Kada je prestao da juri za loptom (odigrao je jednu utakmicu za reprezentaciju Beograda), ostao je u fudbalu kao funkcioner, bio predsednik i podpredsednik BSK-a kao i sekretar za sopljne poslove Jugoslovenskog nogometnog saveza od 1930. do 1938. godine.

Kratko je trajao kao igrač, veoma dugo kao sportski funkcioner, lekar, jedan od najcenjenijih funkcionera FSJ i FIFA. U svatskoj fudbalskoj organizaciji bio je aktivan od 1932. godine do kraja života.

Univerzitetski profesor, naučni radnik, dobrovoljac iz Prvog sveskog rata, publicista, ostavio je od najdubljih tragova u istoriji našeg fudbala.

Na studijama u Beču položio je ispit za fudbalsku sudiju. Bio je član rukovodstva našeg najboljeg fudbalskog tima koji je 1930. u Urugvaju učestvovao na Prvom Svetskom prvenstvu.

Još kao gimnazijalac pokazao je interes i dar za jezike, pa je vremenom postao pravi poliglota.

Bio je na svim Olimpijskim igrama od 1948. do 1980. godine i Svetskim prvenstvima do 1982. godine, dugo godina kao član Organizacionog odbora. U tom svojstvu zastupao je interes jugoslovenskog fudbala i dao najznačajniji doprinos visokom ugledu našeg fudbala u svetu.

Na kongresu FIFA 9. jula 1982. godine dobio je najveće priznanje – postao je počasni član Svetske fudbalske organizacije. Bio je jedan od prve sedmorice fudbalskih pregalaca koji  su primili novoustanovljeni Orden FIFA – posebno priznanje koje se dodeljuje najzaslužnijim svetskim igračima, stručnjacima i funkcionerima.

Bio je dobrovoljac u Prvom svetskom ratu i do smrti je obavljao dužnost predsednika Udruženja ratnika Srbije 1914 – 1918.

Ostavio je i jednu znimljivu i izuzetno korisnu knjigu sećanja „Putovanje kroz fudbal i medicinu“ kojom je osvetlio mnogo manje poznatih detalja iz svog života ali i razvoja fudbalskog sporta na ovim prostorima.

Bora, košarka, Stanković

Nezaboravlje Borislav Stanković

9. jul 1925. Bihać

Kad kažem košarka, mislim Bora Stanković S pravom. Pionir naše košarke, reprezentativac, direktor najbolje selekcije u vreme dok je stvarana osnova za uzlet plavih u sami svetski vrh, gotovo tri decenije prvi čovek FIBE, na kraju i jedan od stanara  kuće slavnih. Više od pola veka alfa i omega srpske i jugoslovenske košarke.

Bivši jugoslovenski košarkaš i trener, kao i dugogodišnji generalni sekretar Međunarodne košarkaške organizacije, a nakon toga i njen počasni sekretar.

Stanković je rođen u Bihaću, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. U ranoj mladosti se preselio u Beograd, gde je diplomirao veterinu na Beogradskom univerzitetu. Kao inspektor je radio 11 godina u opštini Palilula. Još dok je bio student aktivno se uključio u košarku, koja je još uvek bila nov sport u Jugoslaviji. Igračke dane proveo je u beogradskim klubovima Železničar, Crvena zvezda (dve šampionske titule) i Partizan do 1953. Za nacionalnu selekciju je igrao od 1950. do 1953. i odigrao 36 utakmica.

Nakon povlačenja iz aktivnog igranja košarke, Stanković je postao trener u OKK Beograd. Sa OKK Beograd - om je osvojio 4 prvenstva Jugoslavije. Zatim je postao trener italijanskog kluba Oranžsoda, sa kojim je osvojio prvenstvo Italije.

Od 1954. Stanković je bio predsednik Takmičarske komisije Košarkaškog saveza Jugoslavije, a potom od 1956. do 1966. generalni sekretar. Na mestu generalnog sekretara Međunarodne košarkaške federacije nalazio se od 1976. do 2002. Stanković je od 1978. i član Međunarodnog olimpijskog komiteta. Odlikovan je nemačkim Zaslužnim krstom, francuskom Legijom časti i Ordenom za Jugoslaviju prvog stepena. U Košarkašku kuću slavnih uveden je 1991.

А, у данима одрастања, прошао је, стицајем околности, као бос по трњу. У петнаестој години је био један од најбољих тенисера Југославије, а у двадесетој се нашао, замало, пред стрељачким водом! Желео је да студира медицину, али власт му то није дозволила, па је стекао „само” диплому ветеринара...

Кад је у Београду станује у истој згради са кћерком Љиљаном и унукама: Александром (25) и Иваном (21).

“Мајка Марија Соудил је била Чехиња, а отац Василије Станковић Србин из Новог Сада. Упознали су се у Загребу, у време кад су обоје студирали и завршили Правни факултет, са кога су изашли као доктори правних наука. А ја сам рођен у Бихаћу, где смо једно време живели, а потом смо се преселили у Нови Сад.

Као средњошколац сам био тенисер. И то врло успешан. Стизао сам, често, и до полуфинала првенства Југославије у том узрасту. Тенисом сам се бавио рекреативно и као кошаркаш, не заборављајући да на многа путовања, све до недавно, понесем и рекете. Али, да није било Другог светског рата вероватно бих у тенису направио блиставу каријеру.

Dруги светски рат нам је донео bежање из Новог Сада због Мађара, који су из Војводине протерали све оне који нису Мађари, или који нису рођени на војвођанском тлу. За селидбу смо добили три дана! Нас троје смо узели по два кофера и изашли из куће. Прешли смо Дунав и стигли у очево село Лединце. Остали смо ту два месеца, али брзо смо схватили шта желе усташе, па смо се пребацили у Београд. Ту сам лакше дисао. Уз учење у гимназији играо сам стони тенис. Био сам чак јуниорски првак Београда.

U Београду rат је поделио Србе на комунисте и монархисте. Први су следили Јосипа Броза Тита, а други Дражу Михајловића. Са другима је, од Комитета у селу Ба, био и мој отац, што га је коштало живота. Био сам са оцем у Жабарима кад су нас, 1944. године, заробили Руси, па су нас предали партизанима. Имао сам тада деветнаест година. Два месеца смо заједно били у затвору. Мене су пустили уочи Нове 1945. године, а оца су стрељали пет дана касније. До гроба ћу памтити наш последњи сусрет. Загрлили смо се тихо, без речи, свом снагом...

Требало је да будем правник, као родитељи, али су мајчине речи биле пресудне: „Бављење правом, у земљи без права, било би улудо трошење времена”. Желео сам да будем лекар, али био сам на црној листи, па сам стигао до дипломе ветеринара. И обећао сам мајци да се никад нећу бавити политиком. Зато је све што сам радио, укључујући и кошарку, било само оно што ће служити и другима, а никако само мени.

U кошарку су ме увели другови, спонтано, а то је увек најлепше. Током рата спријатељио сам се с Небојшом Поповићем, Александром Николићем, Радомиром Шапером, Милорадом Соколовићем и Миодрагом Стефановићем. И сви смо постали заклета „браћа по кошарци”. Били су то, непосредно после рата, пионирски дани кошарке на Малом Калемегдану. Памтим их и по игранкама, девојкама, љубавима...

Генералног секретара Светске кошаркашке федерације Џонса, упознао сам још 1950. године, кад сам био играч, на првом светском првенству у Буенос Ајресу. Ренато Вилијам Џонс је рођен у Риму у британско-италијанском браку. То наше пријатељство, и моје учење спортске дипломатије уз њега, трајало је до његове смрти, до 1981. године. Он ми је 1958. године понудио да будем његов помоћник у низу послова. И 1976. године наследио сам Џонса на положају генералног секретара Светске кошаркашке федерације. А члан Међународног олимпијског комитета постао сам у Сеулу, 1988. године.

Од Игара у Риму, од 1960. године био сам врло ангажован за све летње игре, а до прошле године и игара у Пекингу, било их је тринаест. Верујем да ћу стићи и до Игара у Лондону 2012... У животу, најлепше је оно што је било прво. Кад су Игре у питању то је Рим 1960. године. Сећам се са тих Игара, прелепе „газеле” Вилме Рудолф, па америчког кошаркаша Оскара Робертсона...

Радивојa Кораћa се сећaм kао невероватан спој два темперамента. Покојни Радивоје Кораћ, чију трагичну смрт у саобраћајној несрећи смо, по четрдесети пут, обележили почетком јуна, је био једна личност на терену, а сасвим друга ван игре. У току утакмице био је бржи и спретнији од свих, а у причи, у разговору, у шетњи је био миран, тих и спорији од осталих. А као личност је био посебно драгоцен – радан, вредан, добар студент електротехнике, срамежљив у сусретима са девојкама...

Moje највећe бoгaствo су  оних две стотине милиона кошаркаша на планети. У време мог рада у Светској федерацији ова организација је увећана за педесетак земаља. И кошарка је добила значајно место у свим светским спортским збивањима.” (Iz Intervjua Politici 28. jun 2009).

Počasni predsednik Košarkaškog saveza Srbije (KSS) Borislav Stanković podneo je ostavku na mesto člana Upravnog odbora te organizacije, prenose danas (23. februar 2010) mediji.

- Došlo je vreme, imam 85 godina i posle više od pet decenija rada u košarci, logično je da se povučem. Najavio sam povlačenje ljudima sa kojima sam sarađivao da ne bi o mojim namerama saznali iz medija. Zvanično ću se povući na Skupštini KSS, koja me je izabrala - rekao je Stanković.

Počasni generalni sekretar FIBA rekao je srpska košarka ima velike probleme.

- Srpska košarka nema pravac, ona još ne ide. Mnoge stvari bi trebalo pročistiti. Vodi se polemika oko toga šta je važnije, klubovi ili državni tim. I da li bi KSS trebalo da vode klubovi ili ljudi iz Saveza. Načelno je pitanje - ko rukovodi KSS-om-zapitao se on.

Stanković je planirao da se povuče kasnije ove godine, ali je ostavku obrazložio sukobima sa predsednikom Partizana Predragom Danilovićem i teškom saradnjom sa pojedinim članovima Izvršnog odbora KSS-a predsednikom FMP Železnika Nebojšom Čovićem.

Prvi sprski šahovski velemajstor

Nezaboravlje Bora Kostić

24. februar 1887. Vršac - 3. novembar 1963. Beograd

“Igrao je šah da bi putovao, putovao je da bi igrao šah. Prvi srpski velemajstor. Sve njegove iluzije i ambicije, nadanja i zablude, trijumfi i gorčine, zbivali su se u šahovskim arenama. Šah je bio gospodar njegovog života, umetnost, uzvišena igra, kojoj je Bora Kostić posvetio svoj život.”

Boris (krsno ime) Kostić je bio jugoslovenski šahista, jedan od prvih jugoslovenskih velemajstora.

Bio je čeličnog zdravlja i u poodmaklim godina umeo je da pravi serije simultanki putujući svakog dana iz jednog mesta u drugo. Takođe je bio i jedan od najboljih igrača na slepo na svetu. Tečno je govorio više stranih jezika: ruski, engleski, mađarski i hebrejski.

Preminuo je u svojoj 77. godini od trovanja krvi. Sahranjen je u Vršcu. Njegov grob posećuju šahisti iz svih krajeva sveta, a grad Vršac svake godine organizuje tradicionalni memorijalni turnir u čast Bore Kostića.

Svoju šahovsku karijeru započeo je dok je bio student u Budimpešti i Beču, mada tada nije imao zapaženijih rezultata. Prvi značajniji turnir koji je odigrao bio je Karlove Vari, 1911. godine. Zatim je kao putujući šahista prešao Atlantski okean i igrao u Severnoj i Južnoj Americi do 1919. godine. Posle izuzetnog rezultata koji je ostvario na turniru u Njujorku (u organizaciji šahovskog kluba Menhetn) 1918. godine kada je bio drugi, odmah iza Kapablanke, postao je jedan od kandidata za šampiona sveta u šahu. Potom je igrao nezvaničan meč 1919. godine protiv Kapablanke, tadašnjeg šampiona sveta u šahu. Poražen je rezultatom +0 -5 =0.

Bio je šahovski profesionalac, nikad nije imao drugi posao, osim što je igrao šah. U svojoj dugoj šahovskoj karijeri učestvovao je na mnogim velikim turnirima u zemlji i u inostranstvu. Najzapaženije rezultate ostvario je na turnirima u Njujorku, 1918. godine, gde je bio drugi, zatim drugo mesto u Hejstingsu, 1919. godine, Budimpešta, 1921. godine (deoba trećeg i četvrtog mesta), prvo mesto u Trenčanskim Teplicama, 1928. godine, Beograd (Šampionat Jugoslavije), 1935. godine (deoba prvog i drugog mesta), prvo mesto u Ljubljani (Šampionat Jugoslavije) 1938. godine.

Bio je šampion Kraljevine Jugoslavije u šahu 1935, 1937. i 1938. godine.

Godine 1936. postavio je tadašnji rekord u igri na slepo, odigravši simultanku na 30 tabli.

Bio je šahovski globtroter, igrao je na svim kontinentima.

Ostao je upamćen u šahovskom svetu kao prvi globtroter i veliki popularizator igre, uvek sa šahovskom tablom pod miškom. Njegov put oko sveta trajao je nešto manje od tri godine (od 11. novembra 1923. do 28. maja 1926. godine), tokom kojih je posetio mnoge države i učestvovao na brojnim turnirima. Igrao je šah na ekvatoru, za vreme lova na tigrove sa indijskim maharadžama, sa indijanskim poglavicama, davao šahovske lekcije Enriku Karuzu... Prvo je otišao u Australiju i Novi Zeland, potom se preko Južne Afrike zaputio u Keniju, gde je odigrao svoju čuvenu partiju na ekvatoru: boravivši na severnoj hemisferi igrao sa protivnikom, koji je bio na južnoj hemisferi. Sledeće odredište koje je posetio je Indija, gde je igrao šah protiv maharadže od Šandagara, koji je organizovao šahovski turnir na vrhovima Himalaja. Potom se Bora Kostić kraće zadržao u Nepalu i na Tibetu, odakle se uputio u Indoneziju. Na Sumatri, igrao je šah protiv poglavice plemena Bataki. Time azijska turneja još uvek nije bila završena — Kostić je boravio na Filipinima, u Hong Kongu, i u Kini. Odatle je otišao u Sovjetski Savez, gde je kroz Sibir i preko Irkutska, Novosibirska, Omska, Sverdlovska, došao do Moskve, Lenjingrada i Rige. Odatle se vratio u rodni Vršac.

U najtežim vremenima, za vreme Drugog svetskog rata, pokazao se kao nesumnjivi patriota. SS komandant Šiler ga je poslao u koncentracioni logor, jer je Kostić odbio da igra turnire „Slobodna Evropa“ i da na taj način glorifikuje nacistički režim.

Otac jugoslovenske košarke

Nezaboravlje Aleksandar Nikolić

28. oktobar 1924. Sarajevo - 12. mart 2000. Beograd

Igračka karijera:

Partizan (1945-1946)

Crvena zvezda (1947-1949)

Železničar Čačak (1949-1950)

BSK Beograd (1950-1951)

Osvojene titule:

prvak Jugoslavije 1947, 1948. i 1949. godine sa Crvenom zvezdom

Trenerska karijera, reprezentacija:

selektor reprezentacije Jugoslavije od 1951. do 1965. i od 1976. do 1978. godine

Reprezentativni trofeji:

prvak sveta 1978. u Manili

vicešampion sveta 1963. u Rio de Žaneiru

šampion Evrope 1977. u Liježu

vicešampion Evrope u Beogradu 1961. i Moskvi 1965.

bronzana medalja na prvenstvu Evrope 1963. u Vroclavu

Klubovi:

Partizan (1959-1960)

OKK Beograd (1961-1963. i 1967-1968)

Patrarka Padova, Italija (1964-1967)

Injis Vareze, Italija (1969-1973)

Crvena zvezda (1973-1974)

Fortitudo Bolonja, Italija (1974-1976)

Borac Čačak (1978-1980)

Virtus Bolonja, Italija (1980-1982)

Karera Venecija, Italija (1982-1983)

Skavolini Pezaro, Italija (1983-1984)

Udine, Italija (1984-1985)

 

Klupski trofeji:

prvak Evrope sa Injisom iz Varezea 1970, 1972. i 1973.

pobednik evropskog Kupa pobednika kupova 1974. sa Crvenom zvezdom

pobednik Interkontinentalnog kupa 1970. i 1973. sa Injisom

prvak Jugoslavije 1963. sa OKK Beogradom

pobednik Kupa Jugoslavije 1962. sa OKK Beogradom

prvak Italije 1970, 1972. i 1973. sa Injisom

pobednik Kupa Italije 1970, 1971. i 1973. sa Injisom

Individualna priznanja:

1995. dobio Orden časti Medjunarodne košarkaške federacije (FIBA)

1998. izabran u košarkašku Kuću slavnih

2007. izabran u Kuću slavnih FIBA

Profesor koji se pamti i poštuje. Čovek i košarkaški stručnjak. Za vek vekova na svim meridijanama. Posebno ovde na našim prostorima. Legenda za života. Aleksandar Nikolić je postavio osnove svih kasnijih uspeha, koji su našu  najbolju selekciju ekspresno iz drugog razreda evropske košarke transportovali u samu elitu, prvo uz sam bok najjačima, a onda ne retko i ispred košarkaških velesila kakvi su bili SAD ili SSSR.

Imena Željka Obradovića, Bogdana Tanjevića i Božidara Maljkovića, kao i broj najsjajnijih trofeja, koje su pomenuti treneri osvajali širom Evrope pokazuju plodove upornog rada profesora Nikolića, dok večna zahvalnost koju nekadašnjem učitelju u svakoj prilici ističe italijanski strateg Etore Mesina na najbolji način govori o uspešnosti jugoslovenskog modela košarkaške struke, koji je sa uspehom izvožen van granica tadašnje domovine.

Gde je kao selektor stao Nikolić, produžili su njegovi nastavljači obogativši sjajan niz rezultata na velikim takmičenjima čak i nakon raspada zajedničke države.

Aleksandar Nikolić je bio poznati jugoslovenski košarkaš i trener. Zbog zasluga za razvoj košarke u bivšoj Jugoslaviji, Nikolić se često naziva „Otac jugoslovenske košarke“.

Nikolić je rođen u Sarajevu, ali se preselio u Beograd, dok je još bio dete. Gimnaziju “Kralj Aleksandar Karađorđević” je završio 1943, a zatim je studirao pravo i medicinu na Beogradskom univerzitetu. Od 1944. do 1945. je služio u JNA. Diplomirao je 1946. Bio je profesor na fakultetu za Fizičku kulturu u Beogradu, zbog čega je ostao upamćen po nadimku Profesor.

Igračku karijeru Nikolić je proveo u Partizanu (1945-1946), Crvenoj zvezdi (1947-1949), Železničaru iz Čačka (1949-1950) i BSKu Beograd (1950-1951). Sa Crvenom zvezdom je osvajao Prvenstvo Jugoslavije 1947-1949. Odigrao je 10 utakmica za reprezentaciju Jugoslavije.

1951, nakon završetka igračke karijere, Nikolić je postao selektor reprezentacije Jugoslavije i na tom mestu je ostao do 1965. Pod Nikolićevim vođstvom, Jugoslavija je osvojila srebrne medalje na Evropskim prvenstvima 1961. i 1965, kao i bronzu 1963. Na Svetskom prvenstvu 1963. osvojeno je srebro. Takođe je bio prvi trener klubova OKK Beograd, Partizana i italijanske Petrarke iz Padove. 1966. je izabran za najboljeg evropskog trenera. 1969. Nikolić je postao trener Ignisa iz Varezea. U periodu od 4 godine (1969-1973), Ignis je osvojio tri nacionalna prvenstva, tri evropske titule, tri italijanska kupa i dva internacionalna kupa (svetska prvenstva za klubove). Tim Varezea iz 1970. i 1973. je pobedio u sva četiri takmičenja u kojima je igrao, što pre nikom nije uspelo. Tim Ignisa iz sezone 1972/1973 je često proglašavan najboljim timom u istoriji italijanske i evropske košarke.

Nakon 11 godina odsustva iz reprezetnacije Jugoslavije, Nikolić se vratio 1976. i predvodio reprezentaciju na Evropskom prvenstvu 1977. i Svetskom prvenstvu 1978. Na oba prvenstva je osvojeno zlato.

Kao trener Nikolić je imao odnos pobeda i poraza 357-200 na klupskom nivou i 101-39 na reprezentativnom nivou. U Košarkašku kuću slavnih Nikolić je uvršten 1998. Nikolić je takođe bio trener dvojici budućih članova Kuće slavnih: Borislavu Stankoviću i Krešimiru Ćosiću.

FIBA mu je 1995. dodelila Orden časti.

Aleksandar Nikolić je umro 12. marta 2000. u Beogradu. 2007. godine Božidar Maljković je pokrenuo inicijativu da se Beogradskoj Areni promeni ime u Dvorana Aleksandra Nikolića.

U Alkobendasu predgrađu Madrida, Španija, 1. marta 2007. godine, otvorena je Kuća slavnih Međunarodne košarkaške organizacije. U prvoj grupi članova kuće, zajedno sa još 5 košarkaških trenera koji su zadužili svetski košarkaški sport nalazi se i ime Aleksandra Nikolića.

- Ako je tačno da ljudi žive dok traje sećanje na njih, Profesor će živeti večno. Otišli ste u olimpijskoj godini, a naša je obaveza da Vam otpozdravimo s pobedničkog postolja u Sidneju, podelimo radost, jer sve što smo osvajali i što ubuduće budemo osvajali je Vaše koliko i naše. (Dragoslav Ražnatović)

- Imao sam čast da radim s dvojicom najboljih jugoslovenskih trenera: Acom Nikolićem i Rankom Žeravicom - kaže Božidar Maljković. - Sa Acom sam bio u kontaktu do poslednjeg dana. Učio me je životu i košarci. Mislim da je on najbolji trener svih vremena, najbolji zanatlija u našem poslu. Kao što se rađa veliki igrač, tako se rađa i veliki trener. On je genije, i to je razlika između njega i nas, Ace Nikolića i dobrih ili odličnih trenera. Uvek ćemo slediti njegov put i biti mu zahvalni za sve što je učinio za nas.

Predsednik KSJ Želimir Cerović, ime Aleksandra Nikolića poistovetio je sa jugoslovenskom košarkom.

- Profesor je naša košarka. Sinonim za njen razvoj i uspehe, koji traju već šest decenija i prosto zbunjuju. Ostaje nam da obavimo dublje analize beskrajne staze Profesorovih uspeha. Koji je to splet okolnosti doveo do toga da jedan mladić, tek izašao iz ratnog vihora, definiše jugoslovensku košarku. Veliki igrači stvaraju velikog trenera, govorio je. A, on je učestvovao u stvaranju pet generacija velikih igrača. Evropa ispraća najboljeg trenera, a Miloš Crnjanski kaže: "Ispunio sam svoju sudbinu".

- Došli smo da Vas ispratimo, ali u mislima i zamolimo za još jedan savet. Govorili ste: "Ljudska sreća zove se hoću. Neka vam kao primer posluže Radivoje Korać, Dražen Petrović... Nikada nemojte kriviti igrače za poraz, krivi ste vi što ih niste bolje naučili". I kada ste stupali u Kuću slavnih u Springfildu, govorili ste da to shvatate kao nagradu jugoslovenskoj košarci. Jugoslovenska košarka nastaviće putem koji ste trasirali, ali naš tim bez Vas nikada neće biti kompletan.“ (Darko Ruso)

„Nikolićev doprinos našoj igri pod obručima nije završen samo pukim osvajanjem trofeja i radom na velikim takmičenjima. On je bio spreman da priskoči svakome u pomoć, da ode tamo gde treba da se "gasi vatra", da se smisli nešto novo, da se napravi preokret. Ulivao je samopouzdanje mladim trenerima, koji su mogli da se oslone na njega u svakom trenutku, da računaju na njegovu stručnu pomoć, kao da je on taj koji vodi ekipu.

Svojim ogromnim iskustvom, ali i fantastičnim poznavanjem igre, novim rešenjima i taktikom koju je utkao u našu igru pod obručima, Profesor Nikolić stvorio je prepoznatljiv stil igre koji se i danas neguje na našim prostorima.“

Teniski bekrija i lola

Nezaboravlje Slobodan Boba Živojinović

23. jul 1963. Beograd

Bio je teniski boem, ili po srpski lola, hedonista koji je voleo sport. Počeo je na terenima Crvene zvezde na Karaburmi gde mu je otac radio kao domar, ali nije kao i većina vrhunskih igrača bio rob sporta, već mlad, pametan momak koji je voleo i uživao u svim životnim radostima. Zbog toga su mu mnogi na rang listi bolje plasirani teniski asovi zavideli i potajno želeli da imaju bar deo duha i šarma, kojima je Boba plenio mondenskim mestima celog sveta. Osamdesetih godina mediji su eksploatisali izjavu Nemca Borisa Bekera koji je javno priznao da bi rado poklonio sve titule za samo jednu noć opuštanja u društvu sa neponovljivo duhovitim Beogradjaninom.

Slobodan „Boba“ Živojinović je srpski teniser, koji je nastupao za SFRJ.

Na ATP-listi je najbolju poziciju u singlu, broj 19, imao 26. oktobra 1987. godine. Na listi dublova je u jednom trenutku zauzimao prvo mesto (8. septembra 1986. godine), posle osvajanja turnira US Open u tandemu sa Andreasom Gomesom.

U singlu je najzapaženije rezultate ostvario:

1985. godine, kada se plasirao u polufinale Otvorenog prvenstva Australije u tenisu, kada je u četvrtfinalu pobedio Džona Mekinroa, a u polufinalu izgubio od Matsa Vilandera.

1986. godine, kada se plasirao u polufinale Vimbldona, gde je u pet setova izgubio od Ivana Lendla. Ovaj plasman treba posmatrati kao izuzetan uspeh, jer se na turnir plasirao preko kvalifikacija (nije bio nosilac).

Po završetku aktivne sportske karijere se posvetio poslovnim poduhvatima, ali nekoliko godina kasnije se aktivirao i postao predsednik Teniskog saveza Srbije. Oženjen je pevačicom Lepom Brenom. Trenutno živi i radi u Beogradu i Floridi.

 

Rezultati u singlu

Otvoreno prvenstvo Australije u tenisu 1985. godine:

1. kolo Slobodan Živojinović : Skot Dejvis 3:1 (7-6, 3-6, 6-1, 6-3)

2. kolo Slobodan Živojinović : M. De Palmer 3:1 (6-7, 6-3, 6-2, 6-2)

3. kolo Slobodan Živojinović : Tim Majot 3:1 (2-6, 6-4, 6-4, 6-4)

četvrtfinale Slobodan Živojinović : Džon Mekinro 3:2 (2-6, 6-3, 1-6, 6-4,6-0)

polufinale Slobodan Živojinović : Mats Vilander 0:3 (5-7, 1-6, 3-6)

Vimbldon 1986. godine

1. kolo Slobodan Živojinović : Martin Vostenholm 3:0 (6-4, 6-2, 6-4)

2. kolo Slobodan Živojinović : Ken Fleč 3:1 (4-6, 6-4, 7-5, 6-3)

3. kolo Slobodan Živojinović : Krist Van Renzburg 3:1 (7-6, 7-5, 4-6, 7-5)

četvrtfinale Slobodan Živojinović : Rameš Krišnan 3:1 (6-2, 7-6, 4-6, 6-3)

polufinale Slobodan Živojinović : Ivan Lendl 2:3 (2-6, 7-6, 3-6, 7-6, 4-6)

 

Titule

Pobednik ATP turnira u singlu :

1986. godine u Hjustonu

1988. godine u Sidneju

Rezultati u dublu

Pobednik na grend slem turnirima u dublu:

Otvoreno prvenstvo SAD 1986. godine u paru sa Andreas Gomesom

 

Pobede u dublu na ATP turnirima

ATP turniri 7 titula:

1985. g. Boston sa Libor Pimekom

1986. g. Brisel sa Boris Bekerom

1986. g. Roterdam sa Stefanom Edbergom

1987. g. Brisel sa Boris Bekerom

1987. g. Milano sa Boris Bekerom

1988. g. Tokijo sa Andreas Gomezom

1990. g. Brisel sa Emiliom Sančezom

 

Interesantan događaj desio se na Otvorenom prvenstvu Australije 1985. godine kada se igrao meč četvrtfinala Slobodan Živojinović protiv Džona Mekinroa. Boba je odlično igrao protiv tada drugog nosioca i jednog od najboljih tenisera svih vremena Džona Mekinroa. Mekinro poznat kao “prznica” se stalno svađao sa sudijama. U jednom trenutku se Mekinro dugo raspravljao sa glavnim sudijom oko neke odluke. Pošto je rasprava drugo trajala, Boba je otišao do klupe, seo i pojeo sendvič, što je dodatno iznerviralo Mekinroa. Boba je pobedio sa 3:2 (poslednji set sa 6-0) .

“Imao je jedan od najboljih servisa na svetu. Vitas Gerulaitis i Jimmy Connors su jedini tad mogli da se nose sa njim u servisu...Pružao je fantastične partije za reprezentaciju Jugoslavije (1985-88) u Davis Cupu, sa Brunom Orešarom i Goranom Prpićem. Tukao je Pat Casha (pobednik Wimbledona), Henry Lecontea, Yannick Noaha (pobednik Rolland Garrosa)... 1985. u Pioniru sa Orešarom izbacili Francusku iz svetske lige 1987.) stigli do polufinala Davis Cupa i tu zaustavljeni od Nemačke.

- Na Wimbledonu 1986. stigao do polufinala i izgubio od Lendla u legendarnih pet setova...Izludeo McEnroea na Australia Openu 1985. Dok se McEnroe svadjao sa sudijom, Boba je seo u publiku i počeo da jede sendvič koji je dobio od jedne gledateljke. Zahvalio devojci sa tribina i vratio se da dovrši McEnroea...Kuriozitet sa jednog Wimbledona. Reporter BBC-a je rekao da nikada nije naišao na igrača sa takvom oscilacijom u težini (84-101)..E, pa Boba je bio definitivno najzanimljiviji igrač u povijesti tenisa. Kako je samo servirao. Prvi servis bomba a drugi sjajni felš...nema više takvih. Hehe,da i taj drugi servis je od njega pokupio Ivanišević, pa je i on izluđivao protivnike.Sjećam se kad je komentator na meču protiv McEnroa rekao da je John počeo i travu od muke da grize.

Košarkaški Boško Buha

Nezaboravlje Zoran Moka Slavnić

26. oktobar 1949.  Beograd

Zvezdaš koji je igrao i kao trener predvodio najljućeg rivala Partizana. Krasila ga je samosvojstvenost i igračka orginalnost. Kao košarkaš, plejmejker svetski format, trener veliki, nažalost, samo u pokušaju, jer njegovu genijalnu dimenziju mnogi nisu mogli da podnesu. Nakon što je u Šibeniku “stvorio” košarkaškog vanzemaljca Dražena Petrovića, kasnije nije uspeo da se nametne u sredinama u kojima je retko počinjao, brzo dizao sidro, jer kao rodjeni pobednik i lider, nije imao adekvatnu podršku u visini i širini.

Zoran Moka Slavnić je igrao za košarkaški klub Crvena zvezda od 1965. do 1975. godine. Karijeru je nastavio u španskom Huventudu, Šibenci, italijanskoj Kazerti i Partizanu.

Na Evropskim prvenstvima za reprezentaciju Jugoslavije je igrao na 36 utakmica, na Svetskim prvenstvima odigrao 17 utakmica, 15 utakmica na Olimpijskim igrama i 14 na Balkanskim igrama. Ukupno je odigrao 179 utakmica za reprezentaciju Jugoslavije. Postigao je na tim utakmicama ukupno 1465 koševa. Osvojio je tri evropska prvenstva (1973, 1975, 1977), Svetsko prvenstvo 1978. u Manili i Olimpijske igre 1980. u Moskvi. Zoran Slavnić je poznat i po odbojkaškom dodavanju sa Draganom Kićanovićem u finalu Evropskog prvenstva 1977. u Liježu protiv Sovjetskog Saveza.

Po završetku košarkaške karijere nastavio sa radom u košarci kao trener. Vodio je KK Partizan, Crvenu zvezdu, Šibenku, Huventud, nemački Bamberg. Bio je na kormilu beogradskog Atlasa (bivši IMT), čiji je tim-menadžer Slavnićev saigrač Dražen Dalipagić.

Od 25. maja 2006. godine član je Stručnog saveta Košarkaškog saveza Srbije. Od 29. maja 2007. jednoglasnom odlukom svih članova Upravnog odbora KSS Zoran Slavnić je izabran za prvog selektora Srbije.

Slavnić se pred Evropsko prvenstvo u košarci 2007. suočio sa brojnim otkazima reprezentativaca, tako da je pored Gurovića, Jarića i Miličića na prvenstvo poveo 9 debitanata. Srbija je poražena od kasnijeg šampiona Rusije, branioca titule Grčke (nakon produžetaka) i Izraela, tako da je takmičenje završila već u prvoj fazi. Odlukom Upravnog odbora i Stručnog saveta KSS, Slavnić je 26. septembra 2007. smenjen sa mesta selektora.

Sa svojom prvom suprugom Slavicom Slavnić ima sina Zvezdana. U drugom braku nema dece.

“Rođen u Cara Lazara 11, kod Narodne banke, ceo svoj svet je vezao za trougao oko Kališa. "Crvena zvezda" je bila i ostala njegova prva i najveća ljubav.

- Kao u pesmi, zapamti, sve velike ljubavi tragično završavaju - prosto kliče. - "Zvezda" je postala bogomoljka. Jede svoju decu. Dao sam joj sve strane svoga srca, a ona me je teško ranila. Šta da ti kažem, otac mi je umro u četvrtak, a ja sam igrao u subotu. Igrao i izgarao.

Bilo je tako od početka, samo on to nije hteo da zna.

- Pa, njima je od početka smetalo što sam beogradsko dete. Kao da sam mogao da biram gde ću da se rodim. Beograd je uvek imao široko i otvoreno srce za došljake, vodio je računa da slučajno ne budu ugroženi. Za svoju decu smislio je parolu: oni će se snaći. Zato sam dugo živeo s roditeljima, dok su dođoši dobijali stanove. Seljaci su brinuli o seljacima, nas su prepuštali samima sebi.

"Zvezda" i Moka voleli su se strasno petnaest godina. Emocije su bile jače od stvarnosti. Ali, kad su na čelo kluba počeli da dolaze neki ljudi bez opredeljenja, poštovanja i ljubavi prema toj instituciji, oči su počele da mu se otvaraju.

- Odem u vojsku, oni mi ostave ženu i dete na cedilu. Ne obezbede im egzistenciju. Vratim se iz inostranstva, oni nemaju sluha za ponovnu saradnju. Otišao sam ponosan, vratio se ogorčen. Uprava i sad želi gumicom da izbriše moje postojanje, ali takva gumica još nije izmišljena.

Zbog toga, kako kaže, laičkog i nekorektnog ponašanja, dva puta je namerno odlazio u "Partizan". Jednom kao igrač, drugi put kao trener. "Delije" su ga, tvrdi, shvatile. Nisu mu uzele za zlo odlazak među crno-bele.

- Shvatili su da sam to činio kao odgovor na nepravde. Bilo ih je još na desetine. Znam da sam, možda, činio ludorije. I sam sam ih pripisivao svojoj gluposti. Ali, bio je to moj odbrambeni mehanizam. Da se ne vidi suza, moj povređeni ponos, moja tuga. Prkosio sam im kao Boško Buha na barikadama.

Prkos je i danas njegova glavna karakterna osobina.

Na dan njihovog venčanja: bilo je kao u bajci

- Svi moji ratovi bili su - kaže- naučeno-ekstremno dostojanstveni. Odlazio sam tamo gde želim, bez osveta. Idem dalje. Nikad se ne osećam povređenim. Ne dam da me povrede. Svoj sam. I sve ide na moju dušu. Evo, kad je bilo vreme da postanem neko veće trenersko ime, ja propustim šansu. U nadi da će doći neki veći izazov od nekog koji se trenutno nudi. To ti je kao da čekaš voz sa deset vagona. Vagoni prolaze, ja ne ulazim. Voz će se možda vratiti, ali ja ne znam hoću li još biti na toj stanici. Zbogom, lepi snovi!

“Zoran Slavnić, Dorćolac i košarkaška ikona SFRJ, nije bio najbolji igrač u svojoj generaciji prema učinku na terenu, ali je čitava njegova karijera povezana sa najvećim uspesima koje je košarka na "prostorima bivše SFRJ" postigla. Igrao je u Crvenoj zvezdi i osvojio dve titule, igrao je u Španiji, Italiji i Šibenki. Bio je i u Partizanu ("Naravno da se ne kajem zbog toga", Slavnićev je komentar). Igrao je košarku u vreme kada je ona bila još dramatičnije podeljena na NBA i ostatak sveta, kojom su prvo vladali Rusi i SAD, a potom im se pridružila mala država sa Balkana. Igrao je u eri u kojoj je bilo važno igrati na svetskim i evropskim prvenstvima jer su to bila najveća takmičenja u "amaterskoj košarci" uz olimpijske igre. U takvom ambijentu, Slavnić je u generaciji sa Kićanovićem, Dalipagićem, Ćosićem, Delibašićem i ostalima u sedamdesetim godinama osvojio sve što je moglo da se osvoji, postavivši pred svoje naslednike veliki test. Jedna generacija je osvojila olimpijsko, svetsko i tri evropska zlata i izgradila ono što se zove nacionalni sport broj jedan. Kićanovićevo i Slavnićevo dodavanje u polufinalu EP-a u Liježu 1977. najpoznatija je scena iz "amaterske košarke", a tuča sa Italijanima 1980. potvrda da se ponos i čast ponekad moraju braniti pesnicama. Pre nego što je ušao u reprezentaciju, Moka je imao problema sa Rankom Žeravicom, selektorom tima, i morao je da sačeka da se pojavi mladi Mirko Novosel koji je u njemu prepoznao onu vrstu energije koja spaja različite igračke kvalitete na terenu, u svlačionici i u kafani. Kada je počinjao to nije išlo lako jer mu je Žeravica prebacivao zbog svojeglavosti i preterane opuštenosti u igri (danas kaže da Slavnić upravo to treba da vrati srpskoj košarci), napadačkog duha, slobode i duha. Novosel je bio čovek koji je napravio generaciju iz sedamdesetih, a u narednoj deceniji je svoje ideje ostvario izgrađujući zagrebačku Cibonu, koja je do pojave Jugoplastike harala nekadašnjom SFRJ i Evropom. Novosel je Slavniću bio namenio ulogu pravog plejmejkera: prema svedočenjima onih koji su igrali sa njim, Moka je bio "glavni čovek" na terenu i van njega te generacije i to ne toliko po igračkim kvalitetima koliko po energiji. On je znao da pogura ekipu, da podvikne u svlačionici ili da održi govor (kao na Olimpijadi u Montrealu 1976. protiv Italije u utakmici za plasman u četvrtfinale) koji bi dizao ekipu i vodio je do pobede.

O duhu vremena i raspoloženja, o ekipi koja je harala pre tridesetak i više godina Moka je često govorio i poenta je bila samo u jednom: tim ljudima je bilo važno da igraju za reprezentaciju, a da se ne šalimo s obzirom na to u kakvom sistemu se živelo, odbijanje nastupa za prvi državni tim svakako ne bi bilo pozitivno prihvaćeno u određenim partijskim krugovima. I pored toga, balans je postojao: igrači su imali punu slobodu van terena, ali se znalo šta mora da se uradi kada krene takmičenje. Trofeji su dolazili u otkosima, legenda o košarci je rasla.

Prvi srpski fudbalski menadžer

Nezaboravlje Svetozar Kika Popović

19. februara 1902. Kragujevac - 26. oktobara 1985. Beograd

Bio je prvi fudbalski menadžaer u Srbiji i Jugoslaviji. Mnogo pre dr Aleksandra Obradovića na mala vrata uveo je profesionalne odnose, ustoličio fudbal kao ozbiljan posao, bez improvizacija i amaterskog shvatanja popularne igre. Bio je fanatik, potpuno predan sportu iz mladosti kojem je darovao celi život. Kao prvi čovek predratnog BSK-a (najbolji i najuspešniji klub Kraljevine Jugoslavije), zatim Crvene zvezde, na kraju i OFK Beograda, zaslužio je najviša priznanja i ostavio neizbrisivi trag u istoriji srpskog fudbala.

Tvorac šampionskih klubova, u mnogome i timova, kakvi su bili BSK izmedju dva svetska rata i Crvena zvezda po završetku svetske kataklizme. Prvi, pravi fudbalski vuk, doneo je u Srbiju i Jugoslaviju engleski fudbalski šmek, dubl w sistem, uveo je i profesionalizam u srpsko jugoslovenski fudbal, počeo sa plaćanjem najboljih igrača, ali bio i začetnik ideje dovodjenja već oformljenih asova iz drugih, pre svega konkurentskih klubova. Naravno, nije zapostavljao rad sa podmlatkom, pa su i BSK i Crvena zvezda, nešto kasnije i OFK Beograd u kojem je takodje ostavio neizbrisivi trag bili poznati po vlastitoj reprodukciji, stvaranjem igrača u vlastitim školama.

- Ako imam prava da apelujem za nešto, onda mislim da imam prava da apelujem da se Kiki Popoviću da pravo mesto u jugoslovenskoj fudbalskoj istoriji. Pod uticajem engleske fudbalske škole, on je prvi na naše strane preneo WW sistem i prvi je pokazao, još pre rata, da je fudbal ozbiljan posao. .. U čemu je veličina Kike Popivića? Za mene najpre u tome što je u ovim podnebljima, gde je fudbal uvek bio igranje s loptom, a u očima naših roditelja čak nešto neozbiljno – znate ono glumci i fudbaleri, što je Kika, kao sledbenik engleske škole, dao ovde novu dimenziju toj našoj igri života i fudbal podigao na nivo ozbiljne profesije… Bio je strog i surov u svom sarkazmu, ali i stvaralac koji je birao isključivo talente različitih stilova – govorio je Miljan Miljanić.

- Dodji ovamo, mali, da ćutiš i slušaš. Ne znam da li ćeš biti igrač, ali znam da ćeš

postati trener – rekao je Kika Miljanu.. Tako je govorio i procenjivao fudbalsku istinu Kika Popović, predratni selektor i glavni arhitekt velikog BSK-a, najboljeg fudbalskog kolektiva u Kraljevini Jugoslaviji.

Rodjen je u Kragujevcu, deda mu je bio sveštenik, otac oficir… Kada je počeo prvi svetski rat i došlo do povlačenja naše vojske, gimnazijalci koji nisu bili stasali za pušku odlaze preko Albanije, jedni u Francusku, drugi u Italiju gde nastavljaju školovanje. Medju njima bio je 14-o godišnji Svetozar Kika Popović.

- Hteo sam da budem pomorac, ali posle nekoliko nedelja smučilo mi se ribanje paluba

i ja sam zahtevao da odem u Rim i tamo nastavim školovanje. U Italiji sam počeo intezivnije da igram fudbal. Po kraju rata upisao se na Pravo, ali nisam ga nikada završio, zbog fudbala i ženidbe…

Bio je bek BSK-a i dva strana kluba Juventus i Venus, oba u Rumuniji. Igrao je čak i za reprezentaciju Rumunije.

- Bio sam oštar, brz, imao dug i dosta precizan šut. Moje glavno oružje bila je brzina.

To su zapazili i atletičari. Bio sam državni prvak na 100 metara.

- Nakon povratka iz Rumunije, bilo je ono vreme opšte sportske euforije kada se naša reprezentacija vratila iz Montevidea. Imao sam 28 godina, zaposlio se u Agrarnoj banci i odlučio da ostavim fudbal. Tada su mi ljudi iz BSK-a ponudili da vodim prvi tim, da budem vodja fudbalske sekcije. U Engelskoj su to radili profesionalci, fudbalski menadžeri, kasnije je u Italiji to bio tehniko. Ja sam se toga posla latio bez nekog velikog osećanja odgovornosti, čak ne i sa nekim naročitim oduševljenjem. I što je vreme odmicalo i padao sam u sve veći zanos. Bilo je nezamislivo da propustim neki trening…

Drugi svetski rat proveo je u zarobljeništvu. Pri povratku postaje tehniko Zvezde. Nastavalja da radi na stari način – stvara standardni tim. Kao što je nekada u BSK doveo Glazera, Dupca i Lehnera, Mrkušića, Stankovića, Djajića..., tako je i u Crvenu zvezdu iz Subotice doveo Belu Palfija, Jošku Takača i Tihomira Ognjanova. Njih trojica činili su sa Rajkom Mitićem nadaleko poznati četvorougao koji je bio kamen temeljac svih dolazećih uspeha crveno-belih. Naravno Kika je na Točiderskom brdu ustoličio i prvu garnituru trenera Baneta Sekulića, Svetislava Glišovića, Aleksandra Tomaševića, Ljubišu Bročića, Žarka Mihajlovića, Milovana Ćirića...

- Mitića i Djajića sam dobro poznavao još iz nihovih dečačkih dana. Za mene su Palfi i Takač predstavljali pravo otkrovenje. Tako je nastao poznati četvorougao. Bili su pravi majstori. Igrali su racionalno, korisno. Kasnije sam takav četvorougao stvorio i OFK Beogradu pa smo tako sredinom pedesetih osvojila dva  nacionalna Kupa, što je u konkurenciji, Zvezde, Partizana, Hajduka i Dinama bio istinski podvig.

Kod Kike Popovića fudbalskog znalaca i univerzalca tim se znao unapred i zadugo napred.

 

- Samo su povrede ili kazne mogle da bitnije utiču na sastav. Uigranost, kontinuitet, osećaj medju dobro poznatim igračima bili su garancija uspeha – govorio je Kika.

Prva figura srpskog šaha

Svetozar Gligorić

2. februar 1923. Beograd

Nezaboravlje Kralj srpskog i jugoslovenskog šaha. Svestrani protagonista i promoter drevne igre. Gotovo celi život proveo je uz tablu i figure crno belih boja (takmičar Partizana), ali je bio jedan od osnivača u svemu pa i bojama rivalske družine (Crvena zvezda) sa druge strane Topčiderskog brda Popularni Gliga svedok vremena i stub najvećih uspeha jugoslovenskog šaha koji je u “njegovo vreme” bio višedecenijski vicešampion sveta. Ni u vreme kad je bio “prva figura” ni danas u zavetrini penzionerskog preživljanja izbega (va)o je da bude zvezda bez pokrića samo zato što je tokom celog života i karijere predstavljao vrednost i veličinu kojoj lažni sjaj medijskih manipulacija nije (pri)stajao. 

Svetozar Gligorić se u rodnom Beogradu sa šahom upoznao relativno kasno, u 13 godini. Samo dve godine kasnije, 1938, sa samo 15 godina, pobedio je na takmičenju Beogradskog šahovskog kluba. Neosredno pred rat izgubio je oba roditenja i ostao siroče. Profesor dr Niko Miljanić, takođe pasionirani šahista, prihvatio ga je kao sopstvenog sina. Uoči Drugog svetskog rata mladi majstor se kvalifikovao na državni šampionat, ali je napad Nemačke na Kraljevinu Jugoslaviju naglo prekinuo šahovsku zbilju. Kada je izbio rat Gligorić je sa Miljanićima prebegao u Crnu Goru, a nešto kasnije je stupio u partizane. Tako je kao partizanski borac, za sve vreme rata bio odvojen od šaha. Posle demobilizacije posveti se oživljavanju šahovske organizacije radeći je kao novinar i organizator šahovskih takmičenja. Najveći deo svoje karijere igrao je u Partizanu, ali je sticajem okolnosti, bio jedan od osnivača Sportskog društva Crvena zvezda. Učestvovao je na sve većem broju takmičenja, veoma brzo razvijajući svoje šahovske sposobnosti. Godine 1947. osvojio je prvo mesto na prvenstvu Jugoslavije i pobedio na svom prvom međunarodnom turniru u Varšavi, bio je ispred Smislova i Boleslavskog, čime je označio proboj u svetsku elitu.

Titulu velemajstora je dobio 1951. godine, i odlučio da se u potpunosti preda šahu. Sledećih dvadeset godina bio je među najboljim svetskim šahistima i kandidat za prvaka sveta, jedan je od najaktivnijih šahista u istoriji. Jugoslavija je zahvaljujući njemu smatrana drugom velesilom u svetu, iza SSSR-a, što je ujedno period najvećeg uspeha srpskog šaha. Učestvovao je na ogromnom broju međunarodnih turnira, od kojih je mnoge osvojio. Među njegove najznačajnije pobede spadaju one na turnirima u Varšavi 1947, Hejstingsu 1951, 1956, 1959, 1961, Mar de la Plata 1953, Stokholmu (1954), Beogradu (1964) i Manili 1968, Loun Pajnu 1972 i 1979. godine. Tri puta se na Međunarodnim turnirima kvalifikovao za mečeve kandidata u ciklusu prvenstva sveta.

Pedesetih i šezdesetih godina Gligorić je bio stalan učesnik na svetskim prvenstvima i i uvažavan kao najbolji igrač van Sovetskog Saveza. Jedno od najvećih dostignuća mu je Međuzonski turnir u Portorožu 1958. godine, kada je u jednoj partiji ispustio trijumf i našao se na drugom mestu iza Talja. Iste godine, na Olimpijadi u Minhenu dobio je zlatnu medalju za rezultat na prvoj tabli, ispred Botvinika. Na međuzonskom turniru u Susu 1967. delio je drugo mesto bez poraza. U Argentini, na turniru u Mar de la Plati 1953. godine, Gligorić je pobedio i bio ispred Najdorfa. Tada je nastao i Gligorićev "patent" u teoriji šahovske igre - poznata Mar del Plata varijanta kraljeve indijske odbrane. Gligorić je bio jedan od retkih doživotnih prijatelja Roberta-Bobija Fišera. Fišer i Gligorić su u konačnom skoru imali rezultat 6:4, uz šest remija. Između 1950. i 1982. godine petnaest puta je bio jugoslovenski predstavnik na olimpijadi osvojivši 12 medalja (jednu zlatnu, šest srebrnih i pet bronzanih). Dvanaest puta je osvojio prvo mesto na prvenstvu Jugoslavije.

Svetozar Gligorić je poznat i po svojoj novinarskoj karijeri. Bio je stalni dopisnik časopisa „Chess Review“ i „Chess Life“. Napisao je i veliki broj knjiga o šahu.

“Velemajstor Gligorić po oceni starih sovjetskih velemajstora je igrač dinamičnog univerzalnog stila, koji vlada visokom tehnikom igre. Uneo je puno teorijskih novosti u kraljevoj indijskoj odbrani, španskoj partiji, Nimcovićevoj indijskoj odbrani i Grinfeldovoj indijskoj odbrani. Uneo je nove ideje i u topovskim završnicama.

Velemajstor Gligorić je i medjunarodni šahovski sudija od 1972. godine. Sudio je više najznačajnih svetskih takmičenja, a najvažniji medju njima je meč Karpov - Kasparov, Moskva 1984/85, za svetsko prvenstvo.

Gligorić je i poznati šahovski pisac i publicista. Napisao je više teorijskih dela objavljenih u zemlji i inostranstvu, kao i mnoge knjige. Najpoznatija je njegova knjiga o meču Fišer - Spaski, Rejkjavik 1972. za svetsko prvenstvo, koja je objavljena na 10 jezika. Dugi niz godina Gligorić je u osam najznačajnijih svetskih časopisa objavljivao "Partije meseca" sa iscrpnim analizama i dodatnim partijama.

Njegova autobiografska knjiga Igram protiv figura, sa izabranim partijama objavljena je u Moskvi 1983. godine. Drugo, prošireno izdanje te knjige Gligorić je objavio u Beogradu 1989. godine, na srpskom jeziku.”

 

Žućko, prvi zlatnik srpske košarke

Radivoje Korać 

5. novembar 1938. Sombor – 2. jun 1969. Vogošća

Nezaboravlje

Prvo veliko ime jugoslovenske košarke. Oličenje skromnosti i nenametljivosti, istovremeno velemajstor pod koševima, posebno u realizaciji, igač originalng izraza i stila, mladić koji je “doneo” rokenrol u Beograd. Kad je igrao, tvrde njegovi savremenici pružao je milion puta više nego što se od njega na “prvi pogled” očekivalo. Netipičan za zvezdu tokom karijere koja je dostigla neslućene srazmere, na žalost naprasno prekinutoj u saobraćjnoj nesreći kod Sarajeva, u prašinu je bacao mnoge nabedjene ali i prave zvezde jugoslovenske i evropske košarke.

Kao i brojni drugi velikani životne pozornice otišao je rano, valjda po onoj narodnoj “da Bog uzima samo najbolje”. A Radivoje Korać, popularni Žućko je u mnogo čemu, ne samo u igri pod obručevima, bio najbolji. Bio je drugačiji od svih.

Borislav Stanković koji je kao trener uveo Radivoja Koraća u prvi tim OKK Beograd, o njemu je rekao:

- Tadašnji trener juniora OKK Beograd, Glišić skrenuo mi je pažnju na Koraća koji je u jednom juniorskom susretu dao sva 64 poena za svoj tim. Ušao je u seniorski sastav sa 19 godina. Prve utakmice odigrao je u kvalifikacijama za Prvu ligu, a po povratku u najviši rang, na startu smo igrali protiv Olimpije koja je bila šampion, a on je postigao 25 pogodaka. Svi su ga voleli. Bio je izuzetno neobična ličnost. Iako je bio ztvoren, imao je mnogo prijatelja. Voleo je da se druži. Malo ko je znao šta on stvarno misli i kako se oseća.

Njegova biografija kaže da je sedam puta bio prvi strelac prvenstva Jugoslavije, u deset sezona, koliko je igrao za OKK Beograd. Prosečno je po utakmici davao 33,9 poena. Za reprezentaciju je odigrao 157 utakmica i postigao 3.153 poena. Učestvovao je na četiri Evropska šampionata, a na tri bio najbolji strelac. Bio je najbolji strelac i u Belgiji i Italiji, gde je igrao po odlasku iz OKK-a. Kada je sa OKK Beogradom 1964. igrao utakmicu Kupa šampiona protiv Alvika iz Stokholma, postigao je 99 poena. Samo poen manje od NBA rekorda Vilta Čembrlena, ali treba napomenuti da NBA utakmice traju duže. Sve su to Žućkovi rekordi, koji će ostati nenadmašni dok god se košarka bude igrala po ovozemaljskim pravilima.

Bio je nadaleko poznat po svom karakterističnom izvođenju slobodnih bacanja, sa specifičnim načinom izvođenja, sa dve ruke odozdo, držeći loptu pre šuta neposredno iznad terena

,,Žućko je bio nešto između starog i novog načina igre centra"-objašnjava profesor. ,,Imao je blistavu tehniku i ogromno znanje. Bio je brz i u svakom trenutku pretnja po koš protivnika. Nije voleo da vraća loptu saigračima. Bio je jak, imao je izuzetan osećaj da proceni trenutak za ulazak pod koš protivnika, a kad bi se tamo našao, bio je nepogrešiv."

– Коrаć nам је dао јоš јеdnu priliku dа sе svi оpет vidimo u ovolikom brојu. Istako bih i sada njegove ljudske osobine, каrактеr, ponašanje, vaspitanje, а iznad svega – drugarstvo. Biо је drug nad drugovima. Bio je primer како sе vodja postaje svojim ponašanjem. Veoma smo retko govorili o njegovom košarkaškom umeću, јеr nам sе sтаlnо nametalo njegovo obrazovanje, vaspitanje, inteligencija... Šто sе tičе igra, bio je nezadrživ. Nije bilo igrača koji je moga da ga čuva. Pokušao je to i čuveni teoretičar i trener francuske reprezentacije Robert Bisnel uz pomoć sudija. Čak je i snimao njegovu igra u napadu i ubedjivao ih koliko tu ima prljave igre, na što smo se mi samo smejali. On je posle toga davao još više koševa.

Radivoje Korać debitovao je u reprezentaciji 1958.godine i u njoj igrao punu deceniju, sve do 1968.godine. Punim sjajem blistao je na Evropskom šampionatu u Beogradu 1961. ,,Plavi" su tada u finalu, osvojivši svoju prvu medalju, izgubili protiv selekcije SSSR-a.

,,Korać je bio izuzetno pristojan momak, dosta povučen, teško se sa njim uspostavljao prisniji kontakt. S druge strane, voleo je društvo i predstavljao jedan od zaštitnih simbola Knez Mihajlove ulice tih 60-tih godina. Imao je izvanredne reflekse, osećaj za loptu i brzinu pokreta. Nije bio raznovrstan igrač ali je predstavljao mašinu za davanje koševa. Na terenu je delovao prilično nezainteresovano, međutim kada bi dobio loptu, sve je radio munjevito. Neobičan igrač, neuporediv sa bilo kim. Sa Daneuom, koji je bio sasvim drugi tip igrača, sarađivao je izvrsno u reprezentaciji."  - govorio je legendarni Bora Stanković.

Bio je izuzetno svestrana ličnost. Voleo je muziku, knjige, pozorište. U operi je bio redovan gost. Od naših pisaca obožavao je Crnjanskog i Lalića. Divio se slikama Ivana Tabakovića, Lubarde, o Petru Konjoviću je sve znao. Bio je čest gost u bifeu Narodnog pozorišta, a od drugih kafana samo ,,Vidin kapije".

Bio je apsolvent elektrotehnike, voleo je muziku, knjige. Sa jednog puta u London, vratio se sa pločom „Bitlsa", za koje niko do tada nije čuo. „Bitlse" je Radio Beograd prvi put pustio u etar zahvaljujući baš Žućku.

Dve godine posle njegove smrti, FIBA je na predlog generalnog sekretara, Engleza Vilijema Džonsa, odlučila da se osnuje Kup Radivoja Koraća, kao treće najprestižnije evropsko takmičenje (pandan Kupu UEFA u fudbalu), koje je održavano do 2002. godine. Danas njegovo ime nosi srpski nacionalni kup. Kada je osnovana FIBA-ina „Kuća slavnih", Žućko je bio u prvoj postavi koja je primljena u red besmrtnih, a jedna ulica u Beogradu nosi njegovo ime.

Svestrano i talentovano „dete prirode“

Severin Bijelić

10. februar 1921. Beograd – 28. juli 1972.  Vela Luka

 

Nezaboravlje Severin Bjelić neponovljivi primer svestrane genijalnosti. Sve čime se bavio radio je gotovo nestvarno, besprekorno. Kao da je izšetao iz mašte i mita da bi u vremenu i prostoru kojem je tako malo pripadao  otpevao odu lepoti života čijim se izazovima, bez predrasuda i straha predavao i onda u tom živopisnom viru svekolikih ispita pokazao svu raskoš vlastihih darova kojima je jedan od najboljih srpskih (jugoslovenskih) glumaca i najsvestranijih sportista, obilovao.

Na žalost, živeo je kratko, ali u svakom pogledu slatko, jer je osvojio sve vrhove životnih „Mont everesta“, na radost savremenika, sredine i naroda kojem je pripadao i naravno, nas koji i danas imamo svetao primer jednostavne genijalnosti čoveka koji je uživajući i životnim sokovima prerano odšetao u zagrljaj oblacima, ali je za 52 godine ovozemljaskog bitstvovanja ostavio neizbrisivi trag. Na ponos,  poštovanje i nezaborav.

„Severin je bio u svakom pogledu – kao umetnik, čovek, sportista – vanserijska, neponovljiva ličnost, kakva se jednom u stoleću radja. „Dete prirode“ kako su ga mnogi zvali zbog neiscrpne fizičke snage i nebrojenih talenata koji su eruptirali iz njega vulkanskom snagom. Bio je u svakom pogledu idol generacije. Redak je dečak na poljanama Čukarice, Topčiderskog brda i Senjaka, klizalištima Kalemegdana i Tašmajdana, plivalištima Ade Ciganlije i Šest topola ili padinama Kopaonika i Jahorine koji u godinama izmedju 1935-40. nije imao prilike da se osvedoči u neverovatne sportske sposobnosti ovog fenomenalnog fudbalera, plivača, vaterpoliste, smučara, hokejaša na ledu i da ne nabrajam sve sportove u kojima je od prve, kako bi ih se latio, bio istinski rekorder i šampion. Zar je onda čudo što je kao 15-godišnjak na juriš osvojio mladež Beograda, čiji je idol ostao do poslednjeg dana i što je za vršnjake i savremenike, sačuvao mitski oreol pozitivnog heroja do poslednjeg časa.

Rodjen je u garderobi Narodnog pozorišta izmedju dva čina jedne dramske predstave, kao prvenac tadašnjeg scenografa ove kuće, inače jednog od najvećih srpskih (jugoslovenskih) slikara pokojnog Jovana Bjelića, zakoračio je kasnije i sam „daskama koje život znače“ Gotovo „naturščik“ bez predškole i nužnih predznanja, zaigrao je snagom iskonskog talenta od prvog časa nadahnuto da je već posle nekoliko sezona stekao epitet najupečatljivijeg „vajara epizodnih likova“. Nije mnogo prošlo i sjajni „epizodist“ izrastao je u dramskog prvaka, koji je, pored brojnih zvaničnih priznanja i nagrada, zavredeo i ono najveće: maestralnu rolu „Falstafa“ za koju je jedan od najcenjenijih teatarskih stručnjaka, pokojni Gavela bez truni ustručavanja rekao: „Tako sam zamišljao Falstafa od kad se bavim ovim poslom“. Naturščik je još u većoj meri na malom i velikom ekranu ostao u sećanju kao jedan od najplodnijih i najubedljivijih junaka domaće kinematografije... Ali priroda je bila prema svom „čedu“ daleko izdašnija. Razigranost duha i srca dodala je i nevidjenu veštinu ruku. Severin je bio izvesno i najsvestraniji samouk zanatlija o kome se ikad čulo. Novine su jednom pisale da mu je hobi – opravka satova. Precizna mehanika i optika su bile samo poslednja faza, vrhunac njegov interesa i dara. Počeo je pravljenjem „espadrila“ drugovima i prijateljima u danima okupacije i neimaštine i bede. Sve „španerice“ i „vindjakne“ beogradskih smučara krojile su njegove ruke. Svaki svoj sako šio je lično 18-godišnji Severin Bjelić. Vrhunac predstavlja ipak ona čuvena „operacija Seva“ iz 1960 kada je starom prijatelju u bokserskom menadžeru Branu Miniću u garsonjeri izveo sve stolarske, bravarske, zavarivačke, električarske, keramičke, radio-instalanterske, tapetarske i ostale radove... Ma koliko neverovatno zvučalo, ipak sve rečeno bledi pred neslućenim sportskim talentom ovog čudesnog momka. Predodredjen fizički i psihički od malih nogu za sport, Severin je već sa 15 godina prvi „žabar“ koji se ravnopravno hvata u koštac sa dotle nepobedivim slanovodim plivačima. I to u svim disciplinama i stilovima... Naravno usput, već sa 17 godina, čuva kapiju prvoligaškog BASK-a i omladinske fudbalske reprezentacije Jugoslavije. U pauzama izmedju ova dva sporta trči na smučkama ili brani hokejaška vrata reprezentacije Beograda. Ponekad dograbi reket i deli lekcije iz belog sporta budućim šampionima, na moru kroti jedrilice, skače sa mosta ili tornja, brani gol vaterpolo tima „Sever“ ili se bavi podvodnim ribolovom... A onda setna vest iz Vele Luke na Korčuli. Iznenada od srčanog udara, trećeg, kobnog te godine, preminuo je u 52 godini života „div“ naše mladosti. (iz teksta Pavla Jovanovića i Branislava Popovića objavljenog u Zvezdinoj reviji“.

Severin Bjelić je bio prvi golman prve juniorske reprezentcaije Jugoslavije, one koja je u proleće 1940. godine igrala u Bukureštu protiv rumunskih mladića (2:0). Bio je svestran sportista, fudbaler, plivač, skijaš, a igrao je i na istorijskoj, prvoj utakmici odbojkaškog kluba Crvena zvezda.

Kao fudbaler je još kao junior branio gol BASK-a. Branio je na sva četiri susreta juniorske reprezentacije Jugoslavije. Bio je vrlo dobar plivač prsnog i leptirovog stila, jedan od najboljih u državi. Iskazao se i kao vrlo dobar skijaš. O njemu je zabeleženo da je istog dana, i to uspešno, nastupio u sve tri ove svoje omiljene sportske grane. Na golu Crvene zvezde bio je na sedam zvaničnih mečeva.

Od 13 godine uporedo sa plivanjem nezamenljivi golman BASK-a i juniorske reprezentacije Jugoslavije

Branio gol na prvoj utakmici u Beogradu ekipe USAO iz koje će uskoro nastati Crvena zvezda

U zimu 1946. bio na smučarskom takmičenju pre podne, odakle je na smučkama došao na fudbalski stadion gde je popodne odigrao utakmicu, a zatim naveče nastupio na plivačkom takmičenju. Iz sva tri okršaja izašao je kao pobednik…

I njegova sestra Dubravka, prije rata je bila poznata kao vrsna plivačica i skijašica. Godine 1944. streljana je u Banjičkom logoru.

Posle rata Severin je kraće vreme bio aktivan u plivanju, ali se posve potvrdio na jednom drugom polju rada. Bio je vrlo uspešan glumac, član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, a ostvario je niz zapaženih uloga na filmu i na televiziji.

Njegova kćerka Dubravka bila je veoma nadarena plivačica, prvakinja Srbije do 12 godina prsnim i leptirovim stilom, bila je velika nada jugoslovenskog plivanja.

Sin Milenko branio je u OFK Beogradu…

 

 


Vi i mi svakog utorka zajedno


Prvi sportski internet magazin u Srbiji koji uređujemo Vi i mi zajedno ... novinari, fotoreporteri, čitaoci, studenti, đaci, domaćice, penzioneri, navijači, sportski radnici, sportisti, svi koji imaju šta da kažu... Najkvalitetniji prilozi, korektni i tolerantni, bez vulgarnosti, omalovažavanja, ponižavanja, vređanja, isključivo bez politike, biće uvršteni u prvi naredni broj.

Prijatelji sporta izvolite ...

 

za tačnost podataka odgovara autor

Naslovna

 

 Naslovna

Naslovna 

 Naslovna

  

Naslovna